Игњат Радуловачки (1858–1933) je био општински чиновник и судски извршитељ из Сремских Карловаца. Венчао се (1855) Кристином из породице Симин, родом из Србобрана (1862–1953). Имали су осморо деце (Живојин, Марта, Анастасија, Милица, Илија, Василије, Зорица и Георгије). Најстарији Игњатов син, Живојин Радуловачки (Сремски Карловци, 1886 – Сремски Карловци, 1955) школске 1904/5. матурирао је у Карловачкој гимназији. На студије математике је отишао у Праг. Као суплент (приправник док не положи државни испит) бива распоређен у Вараждин. Након тога одлази у Ужице, где га затичу ратови. Био је учесник балканских и Великог рата. Мобилисан је у српску војску из Ужица и добио официрски чин. Оженио се Зором рођ. Јањушевић (1926); нису имали деце. Илија Радуловачки (1894–1962) оженио се Будисавом–Зором, рођ. Кривокућа, из Турије, у фебруару 1920. године. Мобилисан је у аустроугарску војску. Био је на Источном фронту, где се предао Русима, те је рат провео у заробљеништву, у Русији. Василије Радуловачки (1895–1955): рат га је затекао као матуранта Карловачке гимназије, 1914. године. Да би избегао мобилизацију, уписао је богословију (богослове нису слали у рат), коју завршава 1919. године, након чега уписује права у Београду. Оженио се Милицом Плачков из Футога (1925), која је у Бечу завршила девојачку школу. Марта (1888–1969) је завршила стручну школу; била је кројачица, смер за крој. Удала се 1908. године за Јакова Остојића, тишљера из Сремских Карловаца. Јаков је мобилисан у аустроугарску војску и послат на Источни фронт. Предао се Русима и, у току руске револуције, прешао на страну црвених. Погинуо је у Русији. Иза њега је остало троје деце. Анастасија–Наста (1890–1986) завршила је стручну школу, шнајдер за бели крој. Удала се 1909. за Марка Поповића (породично име Тадић). Марко је мобилисан у аустроугарску војску и у рату био контузован. Последице су му остале за цео живот у виду проблема са ушима. Милица(1892) се удала 1912. године за сељака Жарка Петковића из Чортановаца. О његовом учешћу у рату нема података. Зорица (1899) се удала 1920. за паора Саву Несторовића. Георгије Радуловачки (1907): након завршене основне школе у Сремским Карловцима, завршио је учитељску школу у Сомбору. Био је учитељ и директор школе. || 4 фотографије

Јован Савин, звани Брашко, фотографисан када је имао седамнаест година.

Добровољачко уверење бр. 33909 од 1929. године, издато 1. јула 1932. || Прича о Петру Радану, српском ратном добровољцу у Првом светском рату. Пошто је Херцеговина као и Босна била окупирана 1908. године од Аустро-Угарске, већ 27. јула 1914. године Петар је мобилисан у аустро-угарску војску. Послат је на Источни фронт. У бици на Карпатима 1914. године предао се Русима. У Русији се активно укључио у организацију Добровољачког покрета. Распоређен је у 3. чету, 3. батаљон 2. Пешадијског пука у оквиру Добровољачке дивизије 16. марта 1916. године. Пре одласка на Солунски фронт, смотру добровољачких одреда у Одеси извршио је цар Русије. У беседи коју је одржао рекао је да никада није видео толико прелепих, поноситих младих људи као тада. Пожелео им је да одбране слободу Србије. Приликом једног извиђања, Петар је открио групу од пет Бугара, покушао је да им се неопажено приближи али је био откривен. Један Бугарин је кренуо да дохвати пушку па је Петар морао да га убије. Осталу четворицу је привео у Команду. За тај подвиг одликован је медаљом за храброст Милош Обилић. До краја живота, Петар је убијеном Бугарину палио свећу. Трећи догађај јесте сан који је уснио у ноћи између 5. и 6. септембра 1918. године у коме га жена у црној хаљини пробада копљем у десну натколеницу. Испричавши сан саборцима, ови су то схватили као знак да не треба да излази из рова тог дана. Али тог 6. септембра Петар није издржао ношен неодољивом жељом да што пре види Србију и појурио напред. Бугари су тада припуцали и један од метака га је погодио тачно у десну натколеницу. Пренет је у болницу у Солун где му је спашена нога. Више гелера је носио у свом телу читавог живота. Умро је 1973. године. || || Official document || Петар Радан || Recruitment and Conscription || Home Front || Добровољачко уверење бр. 33909