Фотографија послератна, портрет Јована Обренова. Уверење о одслуженом војном року у аустроугарској војсци. Уверење издато од стране Штаба Сомборског војног округа а на молбу Среског подначелника среза Новосадског Јована Обренова. Уверење издато 12. јуна 1928. године. || Јован Обренов, дипломирани правник, службовао је као срески начелник у градовима Војводине (Жабаљ, Бечеј, Сомбор, Алибунар, Земун, Нови Сад). Рођен је 24.09.1896. године у Футогу, од оца Лазара Обренов и мајке Данице Обренов, рођ. Милорадов, из Футога. Први светски рат је дочекао са 18 година. У аустроугарској војсци боравио је три године, осам месеци и три дана, и то од 15. маја 1915. до 1. фебруара 1919. године. Као редован војник био је послат на Источни фронт. Обрео се у Русији, где је и заробљен. Причао је о заробљеничким данима и великој хладноћи. Прича коју сам чула још као дете остала ми је дубоко у сећању. У радном логору зими су имали обавезу да свако за себе исече дрва за грејање. Неколицина њих кренуло је у шуму по дрва. Зима је била изузетно јака. Дан је био веома кратак, како то зими бива. Брзо се смркло и магла је пала док је тата исекао и натоварио дрва. Кад се обазрео око себе није видео никог нити је чуо звук секира. Сви су већ били отишли и он је игром случаја остао сам. Пут кроз шуму није најбоље познавао. Бојао се да крене и да се не изгуби. Знао је да ноћ по тој хладноћи не би преживео. После кратког размишљања, одлучио је да пусти коње да га они воде. И био је у праву. Коњи су га безбедно водили кроз шуму; није им сметао ни мрак ни магла и стигли су управо до места где су били смештени. Сећам се да је причао и да је прележао пегави тифус, од ког се једва опоравио. О догађајима у Русији, упркос невољама које је преживљавао, радо је причао. Остала му је чудна везаност за Русе, те је увек користио прилике да се нађе међу њима. Вероватно је отуд заволео и руски циркус и одлазио на представе кад год је имао прилику за то. Вратио се кући крајем 1917. године и живео 78 година. Оженио се Маром Стојадиновић, учитељицом из Чуруга, са којом није имао деце. Након њене смрти оженио се са Софијом рођеном Драгић (Футог, 04.05.1915 – Футог, 05.10.1995) са којом је 1954. добио кћер Марију, удату Поповић, која је радила у предшколској установи као медицинска сестра – васпитач. Марија има троје деце: Љиљану, удату за Милана Аничића, Љубицу и Јована. Кћер Љиљана и зет Милан имају двоје деце, Љубицу и Луку. || || 61.52401,105.31875600000001 || Photograph || Јован Обренов у Првом светском рату, Русија || || 45.7730948,19.11542600000007 || Official document || Remembrance || Сомбор || Уверење о служењу у аустроугарској војсци || || Јован Обренов || Photograph

Јован Поповић, прадеда

Савин (породично име Капетанчини), из Каћа, претпоставља се да су дошли преко Банске крајине и Посавине до Војне границе и сматра се да су староседеоци Шајкашке. Прво име које се појављује је Тома Савин, 1734. године. После тога се, као најбитнија личност оног доба за породицу, јавља капетан Аврам Савин, који је био учесник Буне 1848/9. године. Умро је око 1873. Његов најмлађи син Аврам био је ожењен Вуком рођ. Марков. Имали су три сина. Сва тројица су били учесници Великог рата. Жарко је, по причи, био на Галицији. Из рата се вратио без великих повреда. Умро је 1943. године. Богољуб није хтео да иде у непријатељску војску и, да га не би мобилисали, попио је плави камен. Тим чином себи је нанео тешке повреде; изгорео му је део душника. Умро је 1927. године од последица саморањавања, у тридесет петој години живота. Најмлађи брат, Јован, био је распоређен на Источни фронт. Не зна се поуздано где се борио; био је рањен и стациониран у Прагу, а ранама је подлегао 1915. године. Сахрањен је на војничком гробљу у Прагу, по сопственој жељи. Жарко је био ожењен Живком рођ. Јовановић из Мошорина, из породице Агиних. Имали су два сина, Светислава и Аврама, који нису имали порода. Богољуб (Каћ, 1892 – Каћ, 1927) био је ожењен Даницом рођ. Парипов (Каћ, 1893 – Каћ, 1976). Имали су ћерку Драгицу и сина Јована, који су се родили у време рата. Драгица (Каћ, 1914 – Лозница, 1977) је била удата у свештеничку породицу Трифуновић у Западној Србији, за њом су остали ћерка Емилија и син Миодраг. Јован, надимак Брашко (1917–1962) био је ожењен Јулком Исаков (Каћ, 1926 – Каћ, 1999). Имали су само сина Богољуба (Каћ 14.10.1947), приповедача ове приче, који има сина Јована и кћер Милицу. || 1 фотографија