The story about Milisav Milšević who was veteran from the battles during 1915.. After his return home he participated in Toplica insurrection in 1917. and was captured by Bulgarian forces. Next year he spent as a prisoner of war in Burgas, Yanbol and Sofia. Finally he was liberated in 1918. by combined Franch and Serbian troops and returned home by foot.
Milisav Milošević se srećno vratio kući, u svoj Donji Statovac ispod Radan planine, nakon što je njegova jedinica presečena u povlačenju od strane Bugarske vojske 1915. godine. Njegova jedinica, čuveni 2. pešadijski puk Knez Mihailo 1. poziva Moravske divizije, poznatija pod imenom Gvozdeni puk je doživela pravu Golgotu. Oni su, braneći odstupnicu srpskoj vojsci, delom uspeli da odstupe, dok su pojedini delovi bili odsečeni i primorani da se snalaze kako znaju. On je pripadao delu puka, koji nije uspeo da odstupi bezbedno prema Grčkoj. Ubrzo nakon povratka kući, saznaje tragičnu sudbinu svoga oca Nikole, koji je poginuo braneći Čačak od nemačke vojske 1915. godine. Takođe, saznaje da je njegov stariji brat Danilo u 21. godini, nakon učešća u Balkanskim ratovima, Cerskoj i Kolubarskoj bitci poginuo u Velesu na železničkoj stanici od strane bugarske vojske. Obe trragedije su se dogodila u razmaku od svega nekoliko dana. Sa svojih 19 godina, Milisav ostaje najstarija muška glava u kući, a za njim su još, osim majke Spasene ostali sestra Marija (1898.), brat Veličko (1901.), sestra Stojadinka (1903.) i mali brat Žarko (1910.). Bugarske okupacione snage uvode posebne mere radi bugarizacije ove teritorije. Ubijaju se i proteruju popovi iz crkava, koje zamenjuju bugarski, uvodi se novi porezi tzv. Rekvizicije, zatvaraju se svi rodoljubi, a posebno inteligencija. Muškarci beže u šume, a stanje postaje nepodnošljivo, naročito pri pokušaju Bugara da mobilišu srpske mladiće u Bugarsku vojsku. Za svo ovo vreme, Milisav provodi svega 5-6 meseci kući, dok ostalo vreme provodi bežeći i skrivajući se bugarske vojske. Zližava se sa svojim komšijom Viktorom Aspegerom (Petrović), beguncem iz austro-ugarske vojske, koji se tu nastanio. Septembra 1916. u selo Mehane sleće avionom poručnik Kosta Milovanović-Pećanac po naredbi vrhovne komande u Solunu. On je imao zadatak da podigne ustanak, pa je tako krenuo da objašnjava na seoskim saborima da je potrebno ustankom olakšati srpskoj vojsci proboj Slounskog fronta. Savetovao je da se čeka pravi trenutak. Kada je Milisav saznao da Kosta Pećanac i Kosta Vujinović imaju štab na planini Radan, krenuo je sa bratom Milićem, Viktorem Aspegerom, Prodanom Mijajolovićem i Milentijem Stojanovićem do njegovog štaba. Pećanac ih je lepo primio, a oni su ga zamolili da mu se pridruže. Naravno da je prihvatio, s obzirom da su svi već imali iskustva u borbama. Preneli su Pećancu da se narod diže, dok Pećanac objašnjava da još nije vreme za napad, da su Bugari na ovim prrostorima jaki i da treba čekati pravi trenutak, eventualno napadati u vidu malih prepada. Milisav je zadužio da izvidi koliko ima Bugara u Žitnom Potoku, najvećem selu u široj okolini. Milisav je već sutradan izviđao ceo dan, da bi sve referisao Pećancu. Dogovor je pao da se napadne ovo uporište Bugara sa jednom manjom grupom. Ustanike su činili ljudi od 18 do 60 godina. Napad na Bugarsko uporište je izveden 1. marta 1917. godine pod komandom Koste Pećanca i Koste Vojinovića. U ovoj bitci se naročito istakao Viktor Aspeger Švaba, koji se prikrao Bugarskim stražarima i nožem ih savladao. Nakon toga je krenuo napad i uporište je osvojeno. Pri ovom napadu ustanici nisu imali nikakve gubitke iako su bili slabo naoružani. Nakon ovog napada, Milisav je govorio da naši kao da su dobili krila, pa prestaju su da pitaju Pećanca za buduće akcije. Sledeće Bugarsko uporište koje je razbijeno je bilo na Pasjači, gde je ubijeno 7 Bugara, ali tu su poginula i 4 Statovčana. Napad na Pasjači je izveden 5.3.1917. godine. Ovde se ustanici snabdevaju otetim oružjem, a Milisav dobija i cokule, umesto svojih seljačkih opanaka. Bugari odstupaju u neredu, a naši se daju u gonjenje neprijatelja. Bugare su gonili do Bojnika, gde je usledio kontra-napad Bugarskih snaga. Pod pritiskom Bugarskih svežih snaga i njihove konjice iz pravca Leskovca, Statovčani bivaju opkoljeni i zarobljeni, a mnogi i ginu. Cokule koje je Milisav zarobio na Pasjači morao je vrlo brzo da izuje. Pošto je plamtio ustanak u celoj Toplici, Bugari dovlače snage sa rumunskog, italijanskog i solunskog fronta da bi 7.3. ustanak bio konačno i ugušen. U dane 7.,8. i 9. marta se vrši strašna odmazda Bugarskih snaga, a u samom Statovcu, koji je imao veliki broj ustanika za ovih par dana je ubijeno oko 70 ljudi. Čak su jednoj majci, pred njom, ubili oba sina. Sve muškarce koje su našli terali su u zarobljeništvo. Među zarobljenim ustanicima, koji su poterani u ropstvo, su bili i Milisavljeva dva brata od strica - Milić i Ljubomir. Zarobljenici, a s njima i Milisav su oterani najpre u Niš, a ujutru popeti u stočne vagone voza. Sledilo je dugo putovanje do Burgasa na Crnom moru, u kome 5 dana i 5 noći nisu otvorena vrata niti deljena hrana i voda. Na Crnom moru su proveli jedan mesec, gde su prisilno radili. Radilo se i po 12 sati. Glad, mučenje, po 50 ljudi je bilo u jednoj prostoriji, a stražari su tukli zarobljenike za svaku sitnicu, a ponekad i ubijali. Nakon Crnog Mora, gde su proveli jedan mesec, prebačeni su u Trakiju, u Janbol. Tamo su proveli naredna 3 meseca gde su pravili aerodrom za cepeline. Tek što su završili aerodrom, Francuska vojska je bombradovala ovaj aerodrom i sve izgrađeno zapalili. Nakon ova 3 meseca, oterani su u Sofiju da prave aerodrom, gde su proveli naredna 4 meseca. Jednom prilikom u Sofiji, dolaz do interesantnog slučaja kada je Milisavu prišao stariji čovek, civil, koji je znao da su iz Srbije i pitao ga odakle je. Milisav mu je odgovorio da je iz Statovca, kod Prokuplja. Nakon što je saznao iz koje je familije, čovek je pitao za Nikolu, Spasu i Savu. Milisav mu je odgovorio da mu je Nikola otac i da je poginuo 1915. godine, a da su mu Spasa i Sava stričevi. Čuvši ovo, čovek se rasplakao i krenuo da odlazi. Na Milisavljevo pitanje ko je, čovek je odgovorio da ne može sad da mu objašnjava i uplakan otišao. Više se nikad nisu videli, ali je ostala enigma ko je ovaj čovek i odakle je poznavao Miloševiće. Do oslobođenja je došlo nakon kapitulacije Bugarske početkom oktobra 1918. godine. Sećao se da su stigli Francuzi i oslobodili ih. Nakon toga stigla su tri oficira, jedan Francuz, jedan Srbin i jedan Englez. Oficiri su rekli zarobljenicima da su slobodni i da mogu da pođu kućama. Nakon što im je dodeljen hleb i sir, krenuli su vozem prema granici. Došli su do Caribroda (današnji Dimitrovgrad), gde su morali da izađu iz voza i nastave peške. Peške su išli do Pirota, pa dalje do Vlasotinaca. Već izmoren i izgladneo, tu se razboleo. Dobio je visoku temperaturu i nije mogao da hoda. Momci iz njegove skupine su ga odveli do načelnika, jednog srpskog vojnika, Solunca, i zatražili pomoć da bi nastavio put. Na to je načelnik odgovorio da nema ništa od stoke i prevoznih sredstava, jer su Bugari pri povlačenju sve oterali. Jedan seljak se ponudio da ga otprati, tako što je upregao bivolju zapregu. U nekom trenutku su naišli na kafanu, gde je Milisav tražio da ga skine sa kola i odvede u kafanu. Pratioc ga je poslušao i naručili su po jednu šljivovicu. Posle prve šljivovice Milisavu je naglo postalo mnogo bolje, posle druge još bolje, a posle treće se rastao sa svojim saputnikom i nastavio dalje peške. Stigao je kući 14.10.1918. godine, a celokupna rodbina ga je oduševljeno dočekala. Sa njim se vratio i godinu dana mlađi brat od strica Ljubomir, a mnogi od Milisavljevih prijatelja iz zarobljeništva su umrli. Među umrlima je bio i njegov stariji brat od srtica Milić, kome je u selu ostala žena i tek rođena ćerka. Milisav je doživeo duboku starost. Umro je u svojoj 103. godini života. Sahranjen je u svom rodnom mestu Donjem Statovcu sa najvišim vojnim počastima. U momentu smrti iza sebe je ostavio čak 53 živih potomaka (6 dece, 20 unuka, 24 praunuka i 3 čukununuka). Oženio se 1920. godine. Između dva rata radi kao građevinac u Beogradu i po celoj Sribji. Njegov najmlađi brat Žarko umire 1939. godine u svojoj 29. godini, a nakon što se Žarkova žena preudala i ostavila 4 ćerke, Milisav preuzima tu decu i ne odvaja od svoje sedmoro dece. Sve devojke su ga zvale ocem i sve su se dobro poudale iz njegove kuće i zasnovale porodice. Tokom Drugog Svetskog rata, biva zarobljen od strane Bugara na njivi i predat Nemcima, zajedno sa svojim bratom Ljubomirom sa kojim je bio u ropstvu i u Prvom Svetskom Ratu. Prebačen je u koncentracioni logor Mathausen i dobio logoraški broj 25 813. Od njih 27 iz sela, nakon rata vratilo se njih 5. Ostao je zapamćen kao jedan od najstarijih živih ratnika iz Prvog Svetskog Rata, pa je kao takav u svojoj sto-prvoj godini, 1996. godine, posetio Solun i Pariz, bio posebno uvažavan, a pored ostalog bio je i na prijemu kod tadašnjeg predsednika Francuske Žaka Širaka.