У току балканских ратова, када је кнез Милан Обреновић објавио мобилизацију, један од мојих стричева Стеван Поповић (Власово, 1863 - Власово, 1952) који је био најстарији у братству Попов, отишао је у Балкански рат. Борио се, како ми је причао када сам ја почео да разазнајем и памтим, на Куманову и Битољу. Ове приче причао ми је као човек у поодмаклим годинама, мени дечаку, о Божићу када сам им био полазник. Сматрало се да најстарији у братству треба да позива најмлађег по мушкој линији и након обављања положничких обичаја, домаћин и положаоник би заједно седели до ручка и разговарали о многим стварима, тако се у братству Поповића преносила и породична историја. Како сам био знатижељан дечак, а имао и сазнање да је он ратовао, ја сам га често запиткивао за поједине догађаје. Тако ми је испричао у да је у Првом балканском рату српска војска била слабо опремљена и још имала спргњаче пушке (пуниле су се кроз цев, палиле помоћу фитиља тзв. кремењаче), а на једну чету су имали 10 пушака маликерке, новије пушке које су држале ватру, докле су они пунили ова застарела оружја. У овом Балканском рату, причао ми је и причу о освајану Битоља. Српска војска је неустрашиво напредовала, а Турци су давали жесток отпор са Битољскее тврђаве. Како су Срби форсирали напад, а било је много људи са планине који нису знали да пливају, надошлу реку прелазили су чак и тако што су пустили коње од коморе у реку а непливачи су се држали за узенгије и репове коња. Турци би погодили коња и сви би се потопили. Тако је мој стриц имао среће да са једним транспортом пређе страну тврђаве и учествује у ослобађању Битоља. Медаљу Освећено Косово добио је за учешће у напред поменутој причи.