Игњат Радуловачки (1858–1933) je био општински чиновник и судски извршитељ из Сремских Карловаца. Венчао се (1855) Кристином из породице Симин, родом из Србобрана (1862–1953). Имали су осморо деце (Живојин, Марта, Анастасија, Милица, Илија, Василије, Зорица и Георгије). Најстарији Игњатов син, Живојин Радуловачки (Сремски Карловци, 1886 – Сремски Карловци, 1955) школске 1904/5. матурирао је у Карловачкој гимназији. На студије математике је отишао у Праг. Као суплент (приправник док не положи државни испит) бива распоређен у Вараждин. Након тога одлази у Ужице, где га затичу ратови. Био је учесник балканских и Великог рата. Мобилисан је у српску војску из Ужица и добио официрски чин. Оженио се Зором рођ. Јањушевић (1926); нису имали деце. Илија Радуловачки (1894–1962) оженио се Будисавом–Зором, рођ. Кривокућа, из Турије, у фебруару 1920. године. Мобилисан је у аустроугарску војску. Био је на Источном фронту, где се предао Русима, те је рат провео у заробљеништву, у Русији. Василије Радуловачки (1895–1955): рат га је затекао као матуранта Карловачке гимназије, 1914. године. Да би избегао мобилизацију, уписао је богословију (богослове нису слали у рат), коју завршава 1919. године, након чега уписује права у Београду. Оженио се Милицом Плачков из Футога (1925), која је у Бечу завршила девојачку школу. Марта (1888–1969) је завршила стручну школу; била је кројачица, смер за крој. Удала се 1908. године за Јакова Остојића, тишљера из Сремских Карловаца. Јаков је мобилисан у аустроугарску војску и послат на Источни фронт. Предао се Русима и, у току руске револуције, прешао на страну црвених. Погинуо је у Русији. Иза њега је остало троје деце. Анастасија–Наста (1890–1986) завршила је стручну школу, шнајдер за бели крој. Удала се 1909. за Марка Поповића (породично име Тадић). Марко је мобилисан у аустроугарску војску и у рату био контузован. Последице су му остале за цео живот у виду проблема са ушима. Милица(1892) се удала 1912. године за сељака Жарка Петковића из Чортановаца. О његовом учешћу у рату нема података. Зорица (1899) се удала 1920. за паора Саву Несторовића. Георгије Радуловачки (1907): након завршене основне школе у Сремским Карловцима, завршио је учитељску школу у Сомбору. Био је учитељ и директор школе. || 4 фотографије

Деда Ђока Исков (1893–1981), српски добровољац, мобилисан је од стране аустроугарске војске. Био је распоређен на Источни фронт и, по причи коју је испричао за живота, био на Карпатима; након битке бајонетима, прса у прса, предао се руској војсци. Стигао на Солунски фронт са добровољцима и за заслуге у рату добио добровољачку земљу у Каћу.

Данас бројна и разграната стара каћка породица Парипов давно се доселила из Босне. Јаша Парипов и Шана, рођ. Атанацков (из чувене каћке породице Атанацков која је дала јунаке у револуционарним догађајима 1848/9. године). Јаша је био један од добротвора који су крајем деветнаестог, или почетком двадесетог века, подигли чувени крст свете Петке у каћким виноградима. Јаша и Шана су имали три кћери и два сина. Синови Сима и Милан су мобилисани у аустроугарску војску. Били су распоређени на Источни фронт и у Русији заробљени. Пришли су српским добровољцима. Сима је учествовао у пробоју Солунског фронта, где је и рањен у раме. Одликован је и добио је добровољачку земљу. По повратку са бојишта, дуго је живео на Париповом салашу код Вира. Био је ловац, виноградар и пчелар. Умро је 1969. године у Каћу. Други син Милан (Каћ, 1895 – Добруџа, 1917) имао је чин каплара у 2. чети 3. батаљона 1. пешадијског пука 1. српске Добровољачке дивизије. Још као младић, иако низак растом, Милан се истицао храброшћу, чврстином и снагом. Остало је упамћено да је на Добруџи показао велико јунаштво. У борби прса у прса, пробио се кроз најгушће редове бугарске војске и заробио њихову борбену заставу. Тај догађај слављен је у српској војсци као силан подвиг, а храбри Каћанин одликован је у оно време највишим војничким одликовањем – Карађорђевом звездом са мачевима. Кости Милана Парипова почивају на српском ратничком гробљу на Добруџи. Приликом посете српког младог официра гробљу снимљена је фотографија на којој се види поклоњење официра јунаку и саборцу, Милану Парипову. Фотографију је официр, након повратка у Србију, поклонио Милановој породици, а они дали каћком сликару Јану Хрубику да се уради уметничка слика, која се чува у породичној баштини. Доносилац ове приче, Богољуб Савин, покренуо је иницијативу да једна улица у Каћу понесе име Милана Парипова. Та иницијатива је прихваћена на седници Одбора Месне заједнице 28. јула 1994. године. Данас, на уласку у Каћ из правца Новог Сада, води пут према Париповом салашу и тај пут, тј. улица, носи име Милана Парипова. || Четири фотографије, уверење о Карађорђевој звезди и снимак списка добровољаца из Дневника, 1993. године.