Стеван Илић (1897), отац Небојше Илића, био је мобилисан и послат на Западни фронт. Стигавши у Италију и чекајући битку код реке Пијаве, стао је у посуду са кључалим воском. Посуда са врелим воском било је дуж целог рова, јер се у њих потапало оружје како се не би поквасило при преласку реке. Такав бол раније није могао ни да замисли; причао је да такво што никад, пре ни касније током живота, није осетио. Вриштао је и погнуте главе од бола махнито трчао. Залетео се у стомак официру који му се нашао на путу и од силине удара официр је пао. Кад су му болничари свукли цокулу, са стопала је, као да је чарапа, отпала сва кожа. Однели су га у војну болницу. За њега фронта више није било; његово ратовање је било завршено. Из Италије су га пребацили у Румунију; тад је Западни фронт био већ ослабио. На крају рата, по залечењу, вратио се у Сремске Карловце.

Петар Илић (1896) је био мобилисан и послат на Источни фронт ка Русији. Након предаје Русима, пут од Одесе до Владивостока трајао је годину и по дана, уз стална ратовања. Један део пута прешли су транссибирском железницом. У Владивостоку су се већ налазили Енглези и Французи, који су ратовали са Јапаном. Док су чекали да буду превезени лађом, обучавали су се за руковање савременим оружјем. Укрцали су се на француски брод и стигли у Грчку пред пробој Солунског фронта. Након победе, у Сремске Карловце стиже 11. новембра 1918. Демобилисан је 1919. године. Добио је „добровољачку земљу” у северној Бачкој, коју је продао и купио другу у Сремским Карловцима.

Милан Илић након рата