4 фотографије: 2 портрет фотографије са надгробног споменика (издвојено) 2 фотографије надгробних споменика || Петар Бороњац (1883–1915) оженио се Евицом. Мобилисан је у аустроугарску војску, са којом је кренуо на Западни фронт. Био је рањен и смештен у болницу у Осијеку. Тамо је добио сепсу и умро. Иза себе је оставио жену и двоје деце: сина Богдана од девет и кћерку Марију од седам година. Кад су добили телеграм да је Петар подлегао ранама, његово отац Лазар је упрегао коње, повео унука Богдана са собом и кренуо по тело свога сина Петра. У очају од туге за сином, Лазар је хтео да се баци у Драву. Верин отац га је молио да то не уради, да га не оставља, и на тај вапај Лазар је ипак остао у животу. Текст на споменику: „Умро као рањен 26. јула 1915, у својој 32. години. Спомен подижу ожалошћени родитељи Лазар и Милка, супруга Ева, деца Богдан и Марија.”

Петар Илић (1896) је био мобилисан и послат на Источни фронт ка Русији. Након предаје Русима, пут од Одесе до Владивостока трајао је годину и по дана, уз стална ратовања. Један део пута прешли су транссибирском железницом. У Владивостоку су се већ налазили Енглези и Французи, који су ратовали са Јапаном. Док су чекали да буду превезени лађом, обучавали су се за руковање савременим оружјем. Укрцали су се на француски брод и стигли у Грчку пред пробој Солунског фронта. Након победе, у Сремске Карловце стиже 11. новембра 1918. Демобилисан је 1919. године. Добио је „добровољачку земљу” у северној Бачкој, коју је продао и купио другу у Сремским Карловцима.

Фотографију из једине посете за време рата. Бака и дека Петронели Мартон || Петар је по националности Павликен (банатски Бугарин). Петар је рођен 1874. у Бешенови (данашња Румунија, данас се зове место Дудесте Вехи). Основну школу је завршио у Бешенови, а средњу у Сегедину као Висока мушка математичка гимназија. После школовања је службовао код једног богаташа, као радник. Декретом који је донела Марија Терезија о насељавању јужних граница Аустроугарске, додељивањем земљишта, са супругом и двоје деце населио се у Јужном Банату поред дунава у место Ђурђево (место наспрам Смедерева), касније изливањем Дунава насеље се преселило између Ковина и Плопчице и добио назив Скореновац. Породица се проширила за још 4 члана. Избио је Први светски рат и Петар је регрутован као резервиста и послат у Црну Гору као жандар (чендор). На крају рата вратио се и живео је и даље у Скореновцу. У току рата је једном дошао кући (фотографија у прилогу из те посете). Умро је 1947. у Скореновцу. Био је ожењен са Василчин Маријом рођене 1876. у Бешанови. Венчали су се 1892. године. Имали су 6. деце.