Прича о Алекси Дундићу
Алекса Дундић је највећи борац совјетске Црвене армије порјеклом са простора Аустроугарске. Према Великој совјетској енциклопедији Алекса Дундић рођен је 13.04. 1896. у селу Грабовцу (код Омиша) подручје Далмације. У књизи Миодрага Ашанина и Лазара Чолића Алекса Дундић - сабља над степом (Титово Ужице, 1967) истиче се да је Дундић порјеклом из Косјерића и да се наводно звао Милутин Чолић. Њихово тумачење да Алекса има српско порјекло темељи се на причама совјетског Исака Бабеља, Алексиног саборца из Прве коњичке армије. Он у збирци Црвена коњица пише да је код Ровног (данашња Украјина) 1921. погинуо Србин Дундић, најхрабрији од свих људи.
На основу прича које сам слушао у дјетињству, из својих логичких закључака, наводим могућу варијанту о пореклу Алексе Дундића.
Мислим да је тачна тврдња да је Алекса рођен на простору Аустроугарске, али и Бабељево писање да има српско порјекло, тако да отпада тумачење да је рођен у селу Грабовцу код Омиша где живи хрватско становништво. Зато постоји вјероватноћа да је рођен у личком селу Дојићи код Грачаца.
Кад је мој отац 1966. продао имање у Голубићу и купио од Драгана Трбојевића имање у селу Дојићи, купио је и парцелу земљишта на којем је била кућа у којој је, према причању комшије Томе Станисављевића, рођен Алекса Дундић. Наиме, између очеве куће и куће комшије Томе постоји данас у катастарским књигама уцртана кућа. Према комшијиним причама уз ту малу кућу растао је велики дуд, а у међувремену је нестало и куће и дуда. Алекса је рано остао без оца, одрастао је уз мајку, задиркивање вршњака и презир дјевојака јер је био из најсиромашније куће у селу. Његова мајка Марија је остала сама када је син Алекса отишао у рат. Није дочекала да јој се син врати, умрла је 1919. године, нешто од немаштине, а више од туге што није дочекала повратак сина.
Алекса је према казивањима своје презиме Трбојевић, које је дуго и Русима неразумљиво, а нама подругљиво, јер упућује на трбух (стомак), замјенио краћим презименом Дундић које му је чувало и успомену на велики дуд поред мале родне куће. Пошто је одрастао у сиромашној породици, Алекса је свим срцем и душом прихватио совјетску идеологију, а своје јунаштво насљедио је од храбрих крајишких предака.
Парче земљишта, на којем је, према овом предању, рођен храбри Алекса Дундић, је сада у власништву мог брата Лазе који ми је давао повода да запишем ово сјећање.
-
English Translation
Aleksa Dundić is the greatest fighter of the Soviet Red Army, originally from Austria-Hungary. According to the Great Soviet Encyclopedia, Aleksa Dundić was born on April 13. 1896 in the village of Grabovac (near Omis) in Dalmatia. In the book by Miodrag Ašanin and Lazar Čolić, Aleksa Dundić - saber over the steppe (Titovo Užice, 1967), it is pointed out that Dundić was originally from Kosjerić and that his name was allegedly Milutin Čolić. Their interpretation that Aleksa is of Serbian origin is based on the stories of the Soviet Isak Babel, Aleksa's comrade-in-arms from the First Cavalry Army. He writes in the collection of the Red Cavalry that a Serb Dundić, the bravest of all people, died in 1921 near Rovno (today's Ukraine). Based on the stories I listened to as a child, from my logical conclusions, I list a possible variant about the origin of Aleksa Dundić. I think that the claim that Aleksa was born in Austria-Hungary is true, but also Babel's writing that he is of Serbian origin, so the interpretation that he was born in the village of Grabovac near Omis, where the Croatian population lives, falls away. That is why there is a possibility that he was born in the Lika village of Dojići near Gračac. When my father sold the property in Golubić in 1966 and bought the property in the village of Dojići from Dragan Trbojević, he also bought a plot of land on which there was a house where, according to neighbor Tomo Stanisavljević, Aleksa Dundić was born. Namely, between the father's house and the house of the neighbor Tom, there is a house drawn in the cadastral books today. According to the neighbor's stories, a big mulberry tree grew next to that small house, and in the meantime, both the house and the mulberry tree disappeared. Aleksa lost his father early on, he grew up with his mother, teasing his peers and contempt for the girls because he was from the poorest house in the village. His mother Maria was left alone when Alex's son went to war. She did not wait for her son to return, she died in 1919, somewhat from poverty, and more from grief that she did not wait for her son's return. According to him, Aleksa replaced his surname Trbojević, which has long been incomprehensible to Russians and ridiculous to us because it refers to the stomach, with a shorter surname Dundić, which kept the memory of a big mulberry tree next to his small house. Growing up in a poor family, Aleksa accepted the Soviet ideology with all his heart and soul, and he inherited his heroism from the brave Krajina ancestors. The piece of land on which, according to this legend, the brave Aleksa Dundić was born, is now owned by my brother Laza, who gave me a reason to write down this memory. || -
CREATOR
Томо Станисављевић
DATE
1914 - 1918
LANGUAGE
srp || || Serbian || српски
ITEMS
1
INSTITUTION
Europeana 1914-1918
PROGRESS
METADATA
Discover Similar Stories
Прича о деди Владимиру Будимкићу
1 Item
Рођен у селу Мали Поповић код Сопота. Учесник Првог светског рата, све време од 1914-1918. године. Претпоставља се да је био у коњичком пуку и по предању, прешао је Албанију на истом коњу и на истом се и вратио. Из Северне Африке стигао на Солунски фронт. Стрељали га комунисти 1945. године. || Једна фотографија на којој је Владимир Будимкић са својим саборцем, повратак са Солунског фронта (први слева). || || Повратак са Солунског фронта || Владимир Будимкић || Photograph
Повратак из рата - прича о гњилим јабукама
1 Item
Као дјете волио сам приче старијих људи. Некада сам настојао да наметнем тему приповједања, а запиткивао нисам много. Оно што су хтјели саговорници су казивали, а оно што су жељели да прећуте односили су с собом као вјечиту тајну. У сјећању се враћам у красно октобарско поподне 1980. Неколико дана дружио сам се са Петром Јакшићем, рођеним 1892. Тада сам био студент друге године књижевности са доста прочитаних књига и жељом да сазнам што више. А Перица ковач био је честити старина - вредан, строг и правичан. Причао је мало, а мени је казивао што би ретко коме. Ценио је моје родитеље, а и мене пошто сам лијепо говорио о прочитаним књигама. Аустроугарска је 1914. међу многима мобилисала и Петра Јакшића који је тада имао 22 године и био неожењен. Већ у септембру нашао се на ратишту у Галицији. Руска војска извела је снажан удар, већина Петрових сабораца је погинула, а преживеле је заробила руска војска. Руси нису имали ни времена ни стрпљења нити самилости да се замарају са заробљеницима и брзо су их стрељали. Стао је и Петар са својим саборцима пред стрељачки строј. У задњем моменту живота остало им је да се прекрсте и помоле Богу за спокој душе и сјећањем пошаљу последњи поздрав најмилијима. Крстили су се и Православци и Католици. Православци са три спојена прста (истина сви су се крстили са свих пет прстију, јер ако би неки прст фалио нису ни мобилисани у рату), а руски официр зауставио је стрељачки строј. Извео је са стратишта своје православце, Србе - крајишнике, браћу по вери. Тако се Петар спасао са горчином у срцу јер су му саборци Католици стрељани. Као поштеђени ратни заробљеник, Петар је послат на југ Русије код богатог велепоседника који је остао без радне снаге. Тако је Петар на југу Русије дочекао и Октобарску револуцију и грађански рат и кући се вратио тек крајем 1919. Све сам то знао из сеоских прича, па сам настојао да старину Петра вратим у његову младост и време Великог рата. Препричавао сам Крлежине новеле из Хрватски бог Марс припремајући терен за неку Петрову причу. Старац је пажљиво слушао, пуштао мене да причам, а на моје жеље о његовој причи одговарао паузама ћутања. Додуше, чували смо краве у пољу у којем је било више ливада него њива, уз магистралну цесту Грачац-Книн. Зато је прича често прекидана, али у сјећању ми и даље живи Петрова Прича о гњилим јабукама. Кад се Петар крајем 1919. године, са својим војничким ранцем, вратио у родну кућу, сви су се обрадовали, понајвише његов дјед Петар, по коме је и добио име. Заплакао се од среће старац Петар и казао унуку: Е, мој мили унуче, колико сам те пута оплакао, а ти си мене сигурно и заборавио, на шта је унук одговорио: Е, мој дједе, твој унук те никад није заборавио и ево сам ти нешто донио. На то је унук Петар извадио нешто из свог ранца и пружио свом дједу. О мој Боже, лијепе ли јабуке - рече дјед и загризе воћку, па је нагло баци уз повик: О унуче, што ми донесе гњилу јабуку. Насмијао се унук Петар, почео да гули нараџу и рече дједу: Није ти ово јабука, него воћка коју треба огулити, те му је пружио огуљену наранџу. Загризао је дјед Петар сочну воћку са задовољством и казао: Е, сад је добро. Шта ми одма не каза да није јабука. Те октобарске вечери растао сам се од Петра Јакшића уз његов поздрав: Довиђења побратиме, сутра ћемо се поново наћи да наставимо нашу причу. Сутрадан сам узалуд чекао дједа Петра да наставимо причу. Умро је те исте ноћи. Ево причу сам наставио 34 године касније, далеко од родног краја са жељом да нешто сачувам од народне предаје и сјећања на Велики рат. || -


