Повратак из рата - прича о гњилим јабукама
Као дјете волио сам приче старијих људи. Некада сам настојао да наметнем тему приповједања, а запиткивао нисам много. Оно што су хтјели саговорници су казивали, а оно што су жељели да прећуте односили су с собом као вјечиту тајну. У сјећању се враћам у красно октобарско поподне 1980. Неколико дана дружио сам се са Петром Јакшићем, рођеним 1892. Тада сам био студент друге године књижевности са доста прочитаних књига и жељом да сазнам што више. А Перица ковач био је честити старина - вредан, строг и правичан. Причао је мало, а мени је казивао што би ретко коме. Ценио је моје родитеље, а и мене пошто сам лијепо говорио о прочитаним књигама.
Аустроугарска је 1914. међу многима мобилисала и Петра Јакшића који је тада имао 22 године и био неожењен. Већ у септембру нашао се на ратишту у Галицији. Руска војска извела је снажан удар, већина Петрових сабораца је погинула, а преживеле је заробила руска војска. Руси нису имали ни времена ни стрпљења нити самилости да се замарају са заробљеницима и брзо су их стрељали. Стао је и Петар са својим саборцима пред стрељачки строј. У задњем моменту живота остало им је да се прекрсте и помоле Богу за спокој душе и сјећањем пошаљу последњи поздрав најмилијима. Крстили су се и Православци и Католици. Православци са три спојена прста (истина сви су се крстили са свих пет прстију, јер ако би неки прст фалио нису ни мобилисани у рату), а руски официр зауставио је стрељачки строј. Извео је са стратишта своје православце, Србе - крајишнике, браћу по вери. Тако се Петар спасао са горчином у срцу јер су му саборци Католици стрељани. Као поштеђени ратни заробљеник, Петар је послат на југ Русије код богатог велепоседника који је остао без радне снаге. Тако је Петар на југу Русије дочекао и Октобарску револуцију и грађански рат и кући се вратио тек крајем 1919. Све сам то знао из сеоских прича, па сам настојао да старину Петра вратим у његову младост и време Великог рата. Препричавао сам Крлежине новеле из Хрватски бог Марс припремајући терен за неку Петрову причу. Старац је пажљиво слушао, пуштао мене да причам, а на моје жеље о његовој причи одговарао паузама ћутања. Додуше, чували смо краве у пољу у којем је било више ливада него њива, уз магистралну цесту Грачац-Книн. Зато је прича често прекидана, али у сјећању ми и даље живи Петрова Прича о гњилим јабукама.
Кад се Петар крајем 1919. године, са својим војничким ранцем, вратио у родну кућу, сви су се обрадовали, понајвише његов дјед Петар, по коме је и добио име. Заплакао се од среће старац Петар и казао унуку: Е, мој мили унуче, колико сам те пута оплакао, а ти си мене сигурно и заборавио, на шта је унук одговорио: Е, мој дједе, твој унук те никад није заборавио и ево сам ти нешто донио. На то је унук Петар извадио нешто из свог ранца и пружио свом дједу. О мој Боже, лијепе ли јабуке - рече дјед и загризе воћку, па је нагло баци уз повик: О унуче, што ми донесе гњилу јабуку. Насмијао се унук Петар, почео да гули нараџу и рече дједу: Није ти ово јабука, него воћка коју треба огулити, те му је пружио огуљену наранџу. Загризао је дјед Петар сочну воћку са задовољством и казао: Е, сад је добро. Шта ми одма не каза да није јабука.
Те октобарске вечери растао сам се од Петра Јакшића уз његов поздрав: Довиђења побратиме, сутра ћемо се поново наћи да наставимо нашу причу. Сутрадан сам узалуд чекао дједа Петра да наставимо причу. Умро је те исте ноћи. Ево причу сам наставио 34 године касније, далеко од родног краја са жељом да нешто сачувам од народне предаје и сјећања на Велики рат.
-
English Translation
As a kid, I loved the stories of older people. I used to try to impose the theme of storytelling, and I didn't ask many questions. What the interlocutors wanted they said, and what they wanted to keep quiet they took with them as an eternal secret. I remember the beautiful October afternoon of 1980. I spent a few days hanging out with Petar Jakšić, born in 1892. At that time, I was a second-year literature student with a lot of books read and a desire to learn as much as possible. And Perica the blacksmith was an honest old man - hardworking, strict and fair. He talked a little, and he told me that he would rarely tell anyone. He appreciated my parents, and me too, because I spoke nicely about the books I read. In 1914, Austria-Hungary mobilized Petra Jakšić, who was 22 years old at the time and unmarried. Already in September, he found himself on the battlefield in Galicia. The Russian army carried out a strong blow, most of Peter's comrades were killed, and the survivors were captured by the Russian army. The Russians had neither the time nor the patience nor the compassion to bother with the prisoners and shot them quickly. Peter and his comrades stood in front of the firing squad. In the last moment of their lives, they have to cross themselves and pray to God for peace of mind and send the last greeting to their loved ones with a memory. Both Orthodox and Catholics were baptized. Orthodox with three joined fingers (the truth is that everyone was baptized with all five fingers, because if one finger was missing, they were not even mobilized in the war), and a Russian officer stopped the firing squad. He took out of the execution site his Orthodox, Serbs - Krajina, brothers in faith. That is how Peter was saved with bitterness in his heart because his fellow Catholics were shot. As a spared prisoner of war, Peter was sent to the south of Russia to a rich landowner who lost his labor force. That is how Petar welcomed the October Revolution and the Civil War in the south of Russia and returned home only at the end of 1919. I knew all that from village stories, so I tried to return Peter's antiquity to his youth and the time of the Great War. I retold Krleža's short stories from the Croatian god Mars, preparing the ground for a story by Peter. The old man listened carefully, let me talk, and responded to my wishes about his story with pauses of silence. However, we kept cows in a field with more meadows than fields, along the Gračac-Knin highway. That is why the story is often interrupted, but Peter's Story of Rotten Apples still lives on in my memory. When Petar returned to his native house at the end of 1919, with his military backpack, everyone was happy, especially his grandfather Petar, after whom he got his name. Old Peter cried with happiness and said to his grandson: Well, my dear grandson, how many times have I mourned you, and you must have forgotten me, to which the grandson replied: Well, my grandfather, your grandson has never forgotten you and here I am you brought something. At that, grandson Petar took something out of his backpack and handed it to his grandfather. Oh my God, what beautiful apples - said the grandfather and took a bite of the fruit, so he suddenly threw it with a shout: Oh grandson, who brought me a rotten apple. Grandson Petar laughed, started peeling the orange and said to his grandfather: This is not an apple for you, but a fruit that needs to be peeled, and he handed him the peeled orange. Grandpa Petar took a bite of the juicy fruit with pleasure and said: Well, it's good now. Which didn't tell me right away that it wasn't an apple. That October evening, I said goodbye to Petar Jaksic with his greeting: Goodbye, brothers, we will meet again tomorrow to continue our story. The next day I waited in vain for Grandpa Peter to continue the story. He died that same night. Here is the story I continued 34 years later, far from my homeland, with the desire to save something from folklore and memories of the Great War. || -
CREATOR
Бранко Веселиновић
DATE
1914 - 1919
LANGUAGE
srp || || Serbian || српски
ITEMS
1
INSTITUTION
Europeana 1914-1918
PROGRESS
METADATA
Discover Similar Stories
Цртице о учесницима Великог рата из Шајкашке
1 Item
Васа Јовановић (Нови Сад, 13.1.1872 – Доњи Ковиљ, 21.6.1943), тамбураш, композитор, мелограф, музички педагог. Живео је у Београду, а кад је избио Велики рат са војском и народом преживео голготу Албаније. Тешко се разболео и по опоравку се из Драча, лађом Навара, пребацио у Француску, у којој је остао до краја рата. У Француској je написао Слобода марш. За собом je оставио 148 композиција у рукопису и на десетине транскрипција класичне музике. Адика Адолф Моргенштерн (Горњи Ковиљ, 1883 – Немачка, 1944), Јеврејин немачког порекла, трговац. Мобилисан у аустроугарску војску у 4. војни пук, одлази прво на српски фронт, па на руски као каплар. Био у галицијским и карпатским биткама. Tешко je рањeн и у Ковиљ се враћа у инвалидским колицима са Бронзаном медаљом за храброст. Био је ожењен Розом; изродили Јулију и Александра. Током завршних операција 1944. Немци су побили целу породицу. || 10 фотографија
Прича о Алекси Дундићу
1 Item
Алекса Дундић је највећи борац совјетске Црвене армије порјеклом са простора Аустроугарске. Према Великој совјетској енциклопедији Алекса Дундић рођен је 13.04. 1896. у селу Грабовцу (код Омиша) подручје Далмације. У књизи Миодрага Ашанина и Лазара Чолића Алекса Дундић - сабља над степом (Титово Ужице, 1967) истиче се да је Дундић порјеклом из Косјерића и да се наводно звао Милутин Чолић. Њихово тумачење да Алекса има српско порјекло темељи се на причама совјетског Исака Бабеља, Алексиног саборца из Прве коњичке армије. Он у збирци Црвена коњица пише да је код Ровног (данашња Украјина) 1921. погинуо Србин Дундић, најхрабрији од свих људи. На основу прича које сам слушао у дјетињству, из својих логичких закључака, наводим могућу варијанту о пореклу Алексе Дундића. Мислим да је тачна тврдња да је Алекса рођен на простору Аустроугарске, али и Бабељево писање да има српско порјекло, тако да отпада тумачење да је рођен у селу Грабовцу код Омиша где живи хрватско становништво. Зато постоји вјероватноћа да је рођен у личком селу Дојићи код Грачаца. Кад је мој отац 1966. продао имање у Голубићу и купио од Драгана Трбојевића имање у селу Дојићи, купио је и парцелу земљишта на којем је била кућа у којој је, према причању комшије Томе Станисављевића, рођен Алекса Дундић. Наиме, између очеве куће и куће комшије Томе постоји данас у катастарским књигама уцртана кућа. Према комшијиним причама уз ту малу кућу растао је велики дуд, а у међувремену је нестало и куће и дуда. Алекса је рано остао без оца, одрастао је уз мајку, задиркивање вршњака и презир дјевојака јер је био из најсиромашније куће у селу. Његова мајка Марија је остала сама када је син Алекса отишао у рат. Није дочекала да јој се син врати, умрла је 1919. године, нешто од немаштине, а више од туге што није дочекала повратак сина. Алекса је према казивањима своје презиме Трбојевић, које је дуго и Русима неразумљиво, а нама подругљиво, јер упућује на трбух (стомак), замјенио краћим презименом Дундић које му је чувало и успомену на велики дуд поред мале родне куће. Пошто је одрастао у сиромашној породици, Алекса је свим срцем и душом прихватио совјетску идеологију, а своје јунаштво насљедио је од храбрих крајишких предака. Парче земљишта, на којем је, према овом предању, рођен храбри Алекса Дундић, је сада у власништву мог брата Лазе који ми је давао повода да запишем ово сјећање. || -
Прича о деди Владимиру Будимкићу
1 Item
Рођен у селу Мали Поповић код Сопота. Учесник Првог светског рата, све време од 1914-1918. године. Претпоставља се да је био у коњичком пуку и по предању, прешао је Албанију на истом коњу и на истом се и вратио. Из Северне Африке стигао на Солунски фронт. Стрељали га комунисти 1945. године. || Једна фотографија на којој је Владимир Будимкић са својим саборцем, повратак са Солунског фронта (први слева). || || Повратак са Солунског фронта || Владимир Будимкић || Photograph


