6 фотографија
Сви ратови, по завршетку, дају обиље материјала за многобројна мемоарска казивања. У њима ратници мале победе чине већим, а велике још већим. Ако се нађу на губитничкој страни, настоје да своје учешће у поразу донекле оправдају. Међутим, грађани у позадини фронта остају и у позадини мемоарске литературе. Ово је једна цртица, тј. сећање десетогодишњег дечака, мог оца, из Старог Футога, на Први светски рат. Било је то 1919. године, по завршетку рата. Топао летњи дан. Петар је са оцем Симеоном био на њиви изван села, преко пруге. Стали су да се одморе у хладу великог дуда, који је растао уз пољски пут на њиховој њиви. Одједном су у великом облаку прашине дојахали војници. Један се издвојио и позвао Симеона на страну; нешто га је молио. Остали су сјахали и стали испод дуда, у хлад. Када су се коњи одморили и они видно расхладили, наставили су пут. Петру је отац тада рекао: „Запамти, испод овог нашег дуда био је фелдмаршал Аугуст фон Макензен.” Војници су тада мом деди рекли да нипошто не сме ширити причу о томе да је видео фелдмаршала; што је он и испоштовао, али само пред сином није оћутао. Футожани су знали о фелдмаршаловом заточеништву, али нису имали сви прилике да га виде. По причању оца, десио се један неуспешан атентат на њега од стране мештана. Макензен је био смештен у грофовском дворцу Хадик, који је крајем 19. века обновила породица Котек и који је у свом подруму одувек имао затвор. У очима десетогодишњака, овај бркати фелдмаршал није подсећао на страшног ратника који је толико крви пролио по Србији. Касније је, трагајући за подацима који осветљавају његово дечачко сећање, схватио да је овај ратник умео да цени и поштује свог непријатеља, што најбоље илуструју речи које је упутио војницима након првог неуспелог напада на Србију: „... Ви не полазите ни на италијански, ни на руски, ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке армије.” Одмах по освајању Београда, наредио је да се сви српски браниоци сахране. У њихову част подигао је споменик над гробницом на Топчидеру где су сахрањени. На споменику пише: „Овде почивају српски јунаци” – на немачком и српском језику. О српским војницима је након рата рекао: „Борили смо се против војника из бајке, који су се бранили беспримерном храброшћу. Онога тренутка када смо Србију освојили, нас је то болело више него њене савезнице.” Вероватно због таквог, ратнички поштеног става о Србима и српској војсци, у затвору је уживао одређене привилегије, те је имао дозволу да јаше по футошким атарима у пратњи војске и том приликом га је видео мали Петар. Крајем 1919. године, Немци су фелмаршала Аугуста фон Макензена откупили од савезника за велику количину злата. Умро је 8. новембра 1945. године, у Немачкој, у граду Бургхорну, у 96. години живота. Петар тада није ни слутио да ће и он једног дана бити ратни заробљеник. Провео је четири ужасне године у Хамбургу, за време Другог светског рата, до маја 1945. године, када га је ослободила Црвена армија. Стигао је из Хамбурга кући, у Футог, углавном пешке, након три месеца. Футожани су се за време Првог светског рата први пут срели и са војницима црне пути, који су били углавном из француских колонија. Увече су ложили ватре и свирали усне хармонике. У мраку су им се белели само зуби; старија деца су ишла да их слушају, а они мањи су се бојали и бежали. У општој еуфорији било је и заљубљивања. Неколико футошких девојака се удало за француске официре и отишло у Француску.