Душан Поповић

Александар Поповић је рођен око 1890. године у Даљу, a умро је 1972. у истом месту. Био је ожењен Ружом и имали су два сина, Ђорђа и Мирољуба, и ћерку Богданку. Цео живот је био земљорадник. Мобилисан је 1914. године у аустроугарску војску. У јесен исте године пребегао је у српску војску, са којом је прешао Албанију и из Грчке бродом превезен у Бизерту. У Африци је добио тифус и враћен је на Крф. Кажу да се опоравио захваљујући конзумирању сланине. Бродом је са војском пребачен до Солуна, на Солунски фронт. Због промрзлина на ногама, крајем рата, 1918. године, довезен је на колима у Даљ. Одликован је Карађорђевом звездом. || 1 фотографија у униформи Аустроугарске

Стеван Илић (1897), отац Небојше Илића, био је мобилисан и послат на Западни фронт. Стигавши у Италију и чекајући битку код реке Пијаве, стао је у посуду са кључалим воском. Посуда са врелим воском било је дуж целог рова, јер се у њих потапало оружје како се не би поквасило при преласку реке. Такав бол раније није могао ни да замисли; причао је да такво што никад, пре ни касније током живота, није осетио. Вриштао је и погнуте главе од бола махнито трчао. Залетео се у стомак официру који му се нашао на путу и од силине удара официр је пао. Кад су му болничари свукли цокулу, са стопала је, као да је чарапа, отпала сва кожа. Однели су га у војну болницу. За њега фронта више није било; његово ратовање је било завршено. Из Италије су га пребацили у Румунију; тад је Западни фронт био већ ослабио. На крају рата, по залечењу, вратио се у Сремске Карловце.