Миливој Ковачевић (Ада, 2. август 1884 – Бегеч, 21. мај 1978) је основну школу завршио у Ади, Велику српску православну гимназију у Новом Саду, а студије на Правном факлултету у Коложвару (сада Клуж), у Румунији, где је стекао титулу правних и политичких наука. У току целог живота бавио се пољопривредним газдовањем, као иноватор и стручњак у тој области, и практичном применом знања и искуства на сопственом пољопривредном имању. У браку са Ритом Јанковић (Нови Сад, 17. децембар 1892 – Бегеч, 11. фебруар 1986) рођени су му синови Радивој и Павле и оформљено породично газдинство на имању Визић у Бегечу, крај Новог Сада, на коме и данас живе њихови потомци (унука Марија Дондур са породицом, која на основу дединих прича и породичне документације даје наведене податке). У Првом светском рату др Миливој Ковачевић био је, као резервни артиљеријски потпоручник, касније поручник, у саставу Царско-краљевског 21. топничког (артиљеријског пука) из Лугоша на руском фронту, на ратишту у Галицији. Године 1915. на фронту је тешко оболео од тифуса и упућен је на лечење у Нови Сад. Са високом температуром и другим симтомима болести путовао је у несређеним ратним приликама мукотрпно до Новог Сада. Опака болест савладала је и његову младу супругу Риту, тако да је њихов првенац Радивој, беба од свега шест месеци, морао бити хитно изолован. Обоје су преживели тифус и заједно доживели лепу, дубоку старост, па и дијамантску свадбу. После тешко прележаног тифуса, Миливој Ковачевић је демобилисан и упућен на службу позадинског деловања у оквиру штаба Прве армије за Банат, Бачку и Барању. Сећања др Миливоја Ковачевића обилују „обичним” причама и реалним догађајума из војничког живота, лишена личних опсервација и испричана потпуно имперсонално, без лажне патетике, као да је све то што се дешавало потпуно нормално за ратно време. Из ових сећања памтим два често помињана: У хладним праскозорјима бескрајне равнице, улогорени у импровизованим заклонима, у приправности су две војске, аустроугарска и руска; једна насупрот другој очекују у потпуној, мртвој тишини позив на јуриш. А онда, кад крену, Русе увек изда звекет малих самовара окачених о појас, који ударају о бајонете спремне на акцију. Као успомену на ове призоре, у нашој породичној кући испод иконе стоји прави руски самовар, купљен деценијама након Великог рата. Новембар, блато и полусрушени мост који треба да пређе тешка артиљерија под командом Србина, официра др Ковачевића. Сетио се да је тог дана српска слава Свети Димитрије, клекнуо у блато поред реке, скинуо официрску аустроугарску шапку, прекрстио се и на свом језику узвикнуо: „Помози Боже и Свети Димитрије!” И батерија пређе мост. Од тада се у породичној кући Ковачевића чува икона Св. Димитрија, испод које је дедина слика у војничкој униформи, а исти обележава као заветни дан. Успомене на Велики рат у нашој кући чувају и оружје, одликовања, фотографије, документи, али, пре свега, дедине приче које се преносе генерацијама.

Миливој и Рита Ковачевић са малодобним сином Радивојем

Конвикт (болница) у Новом Саду, фебруар 1915. Здесна налево: Др Миливој Ковачевић, Стева Тодоровић, др Радивој Каленић, Станојевић и медицинске сестре конвикта. Остали пацијенти непознати (фотографија је власништво породице Ковачевић Дондур, архивска збирка Фондације Castellum)