Споменик Алекси Дундићу, Русија

Рођен у селу Мали Поповић код Сопота. Учесник Првог светског рата, све време од 1914-1918. године. Претпоставља се да је био у коњичком пуку и по предању, прешао је Албанију на истом коњу и на истом се и вратио. Из Северне Африке стигао на Солунски фронт. Стрељали га комунисти 1945. године. || Једна фотографија на којој је Владимир Будимкић са својим саборцем, повратак са Солунског фронта (први слева). || || Повратак са Солунског фронта || Владимир Будимкић || Photograph

Као дјете волио сам приче старијих људи. Некада сам настојао да наметнем тему приповједања, а запиткивао нисам много. Оно што су хтјели саговорници су казивали, а оно што су жељели да прећуте односили су с собом као вјечиту тајну. У сјећању се враћам у красно октобарско поподне 1980. Неколико дана дружио сам се са Петром Јакшићем, рођеним 1892. Тада сам био студент друге године књижевности са доста прочитаних књига и жељом да сазнам што више. А Перица ковач био је честити старина - вредан, строг и правичан. Причао је мало, а мени је казивао што би ретко коме. Ценио је моје родитеље, а и мене пошто сам лијепо говорио о прочитаним књигама. Аустроугарска је 1914. међу многима мобилисала и Петра Јакшића који је тада имао 22 године и био неожењен. Већ у септембру нашао се на ратишту у Галицији. Руска војска извела је снажан удар, већина Петрових сабораца је погинула, а преживеле је заробила руска војска. Руси нису имали ни времена ни стрпљења нити самилости да се замарају са заробљеницима и брзо су их стрељали. Стао је и Петар са својим саборцима пред стрељачки строј. У задњем моменту живота остало им је да се прекрсте и помоле Богу за спокој душе и сјећањем пошаљу последњи поздрав најмилијима. Крстили су се и Православци и Католици. Православци са три спојена прста (истина сви су се крстили са свих пет прстију, јер ако би неки прст фалио нису ни мобилисани у рату), а руски официр зауставио је стрељачки строј. Извео је са стратишта своје православце, Србе - крајишнике, браћу по вери. Тако се Петар спасао са горчином у срцу јер су му саборци Католици стрељани. Као поштеђени ратни заробљеник, Петар је послат на југ Русије код богатог велепоседника који је остао без радне снаге. Тако је Петар на југу Русије дочекао и Октобарску револуцију и грађански рат и кући се вратио тек крајем 1919. Све сам то знао из сеоских прича, па сам настојао да старину Петра вратим у његову младост и време Великог рата. Препричавао сам Крлежине новеле из Хрватски бог Марс припремајући терен за неку Петрову причу. Старац је пажљиво слушао, пуштао мене да причам, а на моје жеље о његовој причи одговарао паузама ћутања. Додуше, чували смо краве у пољу у којем је било више ливада него њива, уз магистралну цесту Грачац-Книн. Зато је прича често прекидана, али у сјећању ми и даље живи Петрова Прича о гњилим јабукама. Кад се Петар крајем 1919. године, са својим војничким ранцем, вратио у родну кућу, сви су се обрадовали, понајвише његов дјед Петар, по коме је и добио име. Заплакао се од среће старац Петар и казао унуку: Е, мој мили унуче, колико сам те пута оплакао, а ти си мене сигурно и заборавио, на шта је унук одговорио: Е, мој дједе, твој унук те никад није заборавио и ево сам ти нешто донио. На то је унук Петар извадио нешто из свог ранца и пружио свом дједу. О мој Боже, лијепе ли јабуке - рече дјед и загризе воћку, па је нагло баци уз повик: О унуче, што ми донесе гњилу јабуку. Насмијао се унук Петар, почео да гули нараџу и рече дједу: Није ти ово јабука, него воћка коју треба огулити, те му је пружио огуљену наранџу. Загризао је дјед Петар сочну воћку са задовољством и казао: Е, сад је добро. Шта ми одма не каза да није јабука. Те октобарске вечери растао сам се од Петра Јакшића уз његов поздрав: Довиђења побратиме, сутра ћемо се поново наћи да наставимо нашу причу. Сутрадан сам узалуд чекао дједа Петра да наставимо причу. Умро је те исте ноћи. Ево причу сам наставио 34 године касније, далеко од родног краја са жељом да нешто сачувам од народне предаје и сјећања на Велики рат. || -