Јован Милутина Недић рођен је 1892. године у Гајтану, код Радан планине. Учесник је Првог светског рата. Био је болничар код војводе Вука; прешао је Албанију. Током боравка на острву Видо био је болничар. Учествовао је у борбама на Солунском фронту и Кајмакчалану; носилац је Албанске споменице (бр. 7517). Умро је 1945. године у Гајтану. || 1 фотографија и Албанска споменица.

Милан Илић у заробљеништву у Француској са саборцима

Фотографија послератна, портрет Јована Обренова. Уверење о одслуженом војном року у аустроугарској војсци. Уверење издато од стране Штаба Сомборског војног округа а на молбу Среског подначелника среза Новосадског Јована Обренова. Уверење издато 12. јуна 1928. године. || Јован Обренов, дипломирани правник, службовао је као срески начелник у градовима Војводине (Жабаљ, Бечеј, Сомбор, Алибунар, Земун, Нови Сад). Рођен је 24.09.1896. године у Футогу, од оца Лазара Обренов и мајке Данице Обренов, рођ. Милорадов, из Футога. Први светски рат је дочекао са 18 година. У аустроугарској војсци боравио је три године, осам месеци и три дана, и то од 15. маја 1915. до 1. фебруара 1919. године. Као редован војник био је послат на Источни фронт. Обрео се у Русији, где је и заробљен. Причао је о заробљеничким данима и великој хладноћи. Прича коју сам чула још као дете остала ми је дубоко у сећању. У радном логору зими су имали обавезу да свако за себе исече дрва за грејање. Неколицина њих кренуло је у шуму по дрва. Зима је била изузетно јака. Дан је био веома кратак, како то зими бива. Брзо се смркло и магла је пала док је тата исекао и натоварио дрва. Кад се обазрео око себе није видео никог нити је чуо звук секира. Сви су већ били отишли и он је игром случаја остао сам. Пут кроз шуму није најбоље познавао. Бојао се да крене и да се не изгуби. Знао је да ноћ по тој хладноћи не би преживео. После кратког размишљања, одлучио је да пусти коње да га они воде. И био је у праву. Коњи су га безбедно водили кроз шуму; није им сметао ни мрак ни магла и стигли су управо до места где су били смештени. Сећам се да је причао и да је прележао пегави тифус, од ког се једва опоравио. О догађајима у Русији, упркос невољама које је преживљавао, радо је причао. Остала му је чудна везаност за Русе, те је увек користио прилике да се нађе међу њима. Вероватно је отуд заволео и руски циркус и одлазио на представе кад год је имао прилику за то. Вратио се кући крајем 1917. године и живео 78 година. Оженио се Маром Стојадиновић, учитељицом из Чуруга, са којом није имао деце. Након њене смрти оженио се са Софијом рођеном Драгић (Футог, 04.05.1915 – Футог, 05.10.1995) са којом је 1954. добио кћер Марију, удату Поповић, која је радила у предшколској установи као медицинска сестра – васпитач. Марија има троје деце: Љиљану, удату за Милана Аничића, Љубицу и Јована. Кћер Љиљана и зет Милан имају двоје деце, Љубицу и Луку. || || 61.52401,105.31875600000001 || Photograph || Јован Обренов у Првом светском рату, Русија || || 45.7730948,19.11542600000007 || Official document || Remembrance || Сомбор || Уверење о служењу у аустроугарској војсци || || Јован Обренов || Photograph