Дошла је 1914. година и Сарајевски атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Видовдан 28. јуна 1914. био је крвав, све српско је дошло под удар разгоропађеног окупатора. Посебно је било тешко у пограничним подручјима. Нагло су стизали позиви у аустријску војску, а Петар(Сима)Мастиловић - Пеко је тада навршавао 19 година. Није ни помислио да се одазове окупатору, прешао је црногорску границу и придружио се Херцеговцима који су у Црној Гори већ имали своје организоване војне јединице. Пеко је био је пресрећан када је добио прву пушку са којом је кренуо у борбу против Аустријанаца. Понашао се као већ обучен војник, храбар и неустрашив. Ватрено крштење је имао у борби на Гату, у јесен 1914. године када су црногорске и херцеговачке јединице побиједиле Аустријанце, иако су окупатори били много бројнији и далеко боље наоружани. Пеко, нестрпљив и млад, није се много заклањао од непријатељских метака, па је у тој бици на Гату (брдо на крају Гатачког поља близу границе са Црном Гором) био рањен у плеће, трпио је болове али пушку није испуштао из руке. Услед навале аустријских јединица, херцеговачка војска заједно са нешто мало преостале црногорске (претежно примораца) повлачила се преко Црне Горе према Скадру, са тежњом Срба Херцеговаца да се споје са српском војском која се већ била повукла из Србије. Црна Гора је брзо капитулирала, па је већина њене војске напустила положаје и вратила се својим кућама. Херцеговци нијесу могли нити хтјели назад, знало се шта их чека од Аустријанаца, па су се на живот и смрт пробијали према албанској граници и Скадру. Херцеговци су масовно 1914. године као српски добровољци кренули у борбу против поробљивача, остављајући кости по Албанији, на Виду, свим дијеловима Солунског фронта, у нади да ће добити своју државу. Мост на ријеци Бојани на Скадру, херцеговачки добровољци прелазили су са одшрафљеним бомбама јуришајући у смрт како би доспјели до јединица из Србије, које су се тих дана повлачиле у правцу Албаније. Анто, добровољац из Невесиња, разшрафио двије бомбе и иде кроз аустријску војску без страха. Херцеговци иду на јуриш и прелазе Скадар како би пристигли српску војску на Бушатима. Пут преко Албаније био је страшан - глад, голотиња и босотиња, али велика жеља за слободом није им дала да клону у тим страшним искушењима. Пеко са незараслом раном, бос и гладан, ишао је са пушком и бомбама без застоја са својим саборцима добровољцима. Херцеговачки добровољци кретали су се заједно са српским војницима кроз Албанију, пробијајући се са великим напором. Српски војници који су били изнемогли након дугог пута и борби у Србији, једва су прелазили преко албанских врлети. Пролазећи кроз Албанију убијани су и пљачкани иако је Есад Паша дао дозволу за пролаз, али је био немоћан да учини ишта више. Велики број војника је умирао на путу од колере и изнемоглости, нико их није сахрањивао у Драчу, Валони и другим мјестима. Пеко је понекад знао да се сјети страшних догађаја током преласка Албаније, а посебно му је остала у очима слика младог српског војника који је мртав лежао испод процвјетале наранџе. Млад, лијеп, дјечачког лика као да сања о свом завичају и слободи коју није досањао. Тужно се сјећао ''Лазарета'' и острва Вида, Плаве гробнице, када су у таласима мора сахрањивани многобројни лешеви српских војника. Стигла је француска помоћ бродовима у Грчку. Изнемогли српски војници су нахрањени, обувени и обучени. За многе је то било касно, умирали су највише од тифуса. Морска гробница Видо сваки дан је пуњена лешевима. Преживјели војници су сањали о својој остављеној земљи Србији, о својим најближим који су остали тамо на милост и немилост крвожедним освајачима Аустроугарске царевине. Болесне, а посебно рањене војнике међу којима је био и Пеко слали су у Француску на лијечење и опоравак. Пеко је распоређен у Марсељ, луку на Средоземном мору. Ту је први пут осјетио тековине цивилизације и богатство француског народа који је примио српске војнике као истинске пријатеље. Пеко се као млад доста брзо опоравио и почео по први пут у животу да користи благодети бољег живота. Ту је почео да унапређује писменост јер му је било веома тешко што није могао довољно добро и лако да чита. Успјео је да за пар мјесеци савлада писмо, а почео је да са великом лакоћом говори доста француских ријечи и да се укључује у разговор на том језику. Да је имао икакву школу могао је да се школује у Француској, што су учинили многи српски војници, али без школске основе то је било немогуће. За тим је жалио цијелог живота, говорећи ''само да сам имао основну школу, све би било другачије.'' Знао је увијек да каже: ''Све сам у животу могао новцем купити, само знање нијесам.'' Након времена проведеног на опоравку у Француској, вратио се по распореду у Грчку, у своју српску војску која се припремала за нове битке на Солунском фронту. Распоређен је у Седми пјешадијски пук са којим је као војник јуришао према Србији приликом пробоја Солунског фронта и даљих борби за ослобођење. Причао је о тешким борбама на Кајмакчалану, Кожуху, Ђевђелији и другим мјестима куда се кретао његов пук. Када је српска војска 14. септембра 1918. године пошла у зору са 580 топова у пробој Солунског фронта, за 45 дана ушли су у ослобођени Београд. Тада је њемачки кајзер Виљем написао аустроугарском цару Фердинанду сљедеће ријечи: ''Рат је ријешило 60 000 Срба. Срамота!'' Храбри српски ратници су уз помоћ савезника побиједили моћну аустроугарску монархију што су сматрали својом дужношћу према отаџбини. Вратили су се својим кућама, на пуста огњишта и започели велику борбу за опстанак у новој држави. По завршетку рата 1918. године Седми пјешадијски пук се стационирао у Новом Саду, одакле је Пеко отпуштен из војске. У ''Објави о отпусту'' из војске по наређењу Министра војске и морнарице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца стоји да је Петар Мастиловић отпуштен као добровољац који је учествовао у борбама на Солунском фронту, да је био доброг владања и да није кажњаван. Од војно-државних ствари носи са собом: један пар веша, шајкачу и један пар цокула. Има право на бесплатну возну карту возом до своје куће. Објаву је за митраљеско одјељење Првог батаљона Седмог пјешадијског пука ''Краљ Петар Први'', број 1973 од 28. новембра 1919. године потписао командир капетан друге класе Мил. Д. Јовановић. У војној књижици, поред личног описа који гласи : висок, лице дуго, коса смеђа, нос правилан, уста правилна, браду брије, особни знаци - нема, стоји да је пет година служио као добровољац од 1914. до 1918. године у Српској војсци у Првом свјетском рату. Наведено је да говори српски и француски језик и да је за храброст одликован медаљом Обилића. Од Министарства војске и морнарице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца добио је Споменицу за рат Ослобођења и Уједињења 1914-1918 и сва права која му по том основу припадају. Ова Споменица се уобичајено најчешће звала Албанска споменица. Министарство војске и морнарице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца - Ђенералштабно одељење, Добровољачка секција издала му је Добровољачко увјерење којим је уписан у Књигу Добровољаца са стицањем права која из тога произилазе.

English Translation

In 1914, the Sarajevo assassination of the Austro-Hungarian heir to the throne, Franz Ferdinand, came. Vidovdan on June 28, 1914 was bloody, everything Serbian came under attack from the ravaged occupier. It was especially difficult in the border areas. Calls to the Austrian army arrived suddenly, and Petar (Sima) Mastilović-Peko was 19 at the time. He did not even think of responding to the occupier, he crossed the Montenegrin border and joined the Herzegovinians who already had their organized military units in Montenegro. Peko was overjoyed when he received the first rifle with which he started the fight against the Austrians. He acted like an already trained soldier, brave and fearless. He had a baptism of fire in the battle of Gat, in the fall of 1914, when Montenegrin and Herzegovinian units defeated the Austrians, although the occupiers were much more numerous and far better armed. Peko, impatient and young, did not shield himself much from enemy bullets, so in that battle on Gat (a hill at the end of Gatacko polje near the border with Montenegro) he was wounded in the shoulder, he suffered pain but did not drop his rifle. Due to the onslaught of Austrian units, the Herzegovinian army, together with a few remaining Montenegrins (mostly coastal), withdrew across Montenegro to Shkodra, with the desire of the Herzegovinian Serbs to merge with the Serbian army, which had already withdrawn from Serbia. Montenegro quickly capitulated, so most of its army left its positions and returned to their homes. The Herzegovinians could not and did not want to go back, they knew what awaited them from the Austrians, so they made their way to life and death towards the Albanian border and Shkodra. In 1914, the Herzegovinians started fighting against the enslavers en masse as Serbian volunteers, leaving bones in Albania, on Vid, in all parts of the Thessaloniki front, in the hope of gaining their state. The bridge on the river Bojana in Shkodra, Herzegovinian volunteers crossed with unscrewed bombs, rushing to their deaths in order to reach the units from Serbia, which were retreating in the direction of Albania in those days. Anto, a volunteer from Nevesinje, detonated two bombs and went through the Austrian army without fear. Herzegovinians are storming and crossing Shkodra to catch up with the Serbian army in Bushati. The journey through Albania was terrible - hunger, nudity and barefootness, but the great desire for freedom did not allow them to falter in those terrible temptations. Peko, with an unhealed wound, barefoot and hungry, went with a rifle and bombs without delay with his fellow volunteers. Herzegovinian volunteers moved together with Serbian soldiers through Albania, breaking through with great effort. The Serbian soldiers, who were exhausted after a long journey and fighting in Serbia, could barely cross the Albanian cliffs. Passing through Albania, they were killed and robbed, although Esad Pasha gave permission to pass, but he was unable to do anything more. A large number of soldiers died on the way from cholera and exhaustion, no one buried them in Durres, Vlora and other places. Peko sometimes knew how to remember the terrible events during the crossing of Albania, and he was especially struck by the image of a young Serbian soldier lying dead under a blossoming orange. A young, handsome, boyish character as if dreaming of his homeland and the freedom he never bored of. He sadly remembered "Lazaret" and the island of Vida, the Blue Tomb, when numerous corpses of Serbian soldiers were buried in the waves. French aid arrived by ship in Greece. Exhausted Serbian soldiers were fed, shod and trained. For many it was too late, they were dying the most from typhus. The Vido Sea Tomb is filled with corpses every day. The surviving soldiers dreamed of their abandoned land of Serbia, of their loved ones who remained there at the mercy of the bloodthirsty conquerors of the Austro-Hungarian Empire. Sick and especially wounded soldiers, including Peko, were sent to France for treatment and recovery. Peko is deployed in Marseille, a port on the Mediterranean Sea. It was here that he felt for the first time the achievements of civilization and the wealth of the French people who received Serbian soldiers as true friends. As a young man, Peko recovered quite quickly and began to use the benefits of a better life for the first time in his life. There he began to improve his literacy because it was very difficult for him not to be able to read well enough and easily. He managed to master the letter in a couple of months, and he began to speak a lot of French words with great ease and to engage in conversation in that language. If he had any school, he could have studied in France, which many Serbian soldiers did, but without a school basis, that was impossible. He regretted it all his life, saying "if only I had primary school, everything would be different." He always said: "I could buy everything in my life with money, I just didn't know." recovering in France, he returned according to schedule to Greece, to his Serbian army preparing for new battles on the Thessaloniki front. He was deployed in the Seventh Infantry Regiment, with which he stormed Serbia as a soldier during the breakthrough of the Thessaloniki Front and further liberation struggles. He talked about the difficult battles on Kajmakcalan, Kozhuh, Gevgelija and other places where his regiment was moving. When the Serbian army set out at dawn on September 14, 1918, with 580 cannons to break through the Thessaloniki front, they entered liberated Belgrade in 45 days. Then the German Kaiser William wrote the following words to the Austro-Hungarian Emperor Ferdinand: "The war was solved by 60,000 Serbs. Shame! '' Brave Serbian warriors, with the help of their allies, defeated the powerful Austro-Hungarian monarchy, which they considered their duty to the fatherland. They returned to their homes, to empty hearths, and began a great struggle for survival in the new state. After the end of the war in 1918, the Seventh Infantry Regiment was stationed in Novi Sad, from where Peko was discharged from the army. The "Announcement of Discharge" from the army, ordered by the Minister of the Army and Navy of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, states that Petar Mastilović was fired as a volunteer who participated in the fighting on the Thessaloniki front, was well-behaved and unpunished. He carries with him from military-state things: a pair of clothes, a nail clipper and a pair of clogs. He is entitled to a free train ticket to his house. The announcement for the machine gun division of the First Battalion of the Seventh Infantry Regiment "King Peter the First", number 1973 of November 28, 1919, was signed by Commander Captain Second Class Mil. D. Jovanovic. In the military booklet, in addition to the personal description which reads: tall, long face, brown hair, correct nose, correct mouth, shaved beard, personal signs - no, it says that he served as a volunteer for five years from 1914 to 1918 in the Serbian Army in the First World War. It is stated that he speaks Serbian and French and that he was awarded the Obilić Medal for bravery. From the Ministry of the Army and Navy of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, he received the Memorial for the War of Liberation and Unification 1914-1918 and all the rights that belong to him on that basis. This Monument was usually called the Albanian Monument. The Ministry of the Army and Navy of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes - General Staff Department, Volunteer Section issued him a Volunteer Certificate by which he was entered in the Book of Volunteers with the acquisition of the rights arising from it.