Констатин Нинков | учесник Великог рата

001 фотографија Константи са друговима у цивилу (у средини) 002 фотографија Константин пре него што је стигао у Русију 003 фотографија из Одесе 004 Новине Словенски југ\n 005 портрет Константина пред одлазак
Мој деда Коста Нинков родио се 1885. године у Бегечу , у Бачкој. У двадесетој години завршио је берберски занат, оженио се и убрзо отишао из села у Нови Сад. Тамо је у Дунавској улици отворио берберску радњу, али како је био авантуристичког духа, после краћег времена је продао радњу и с троје деце из Новог Сада отишао у село Надаљ, где је отворио шпецерајску радњу, бакалницу. То је већ била 1914. година, када и почињу да стижу позиви за мобилизацију из аустроугарске команде. Позив стиже и Кости Нинкову, и он као војник, с пуно својих другова, одлази у рат. Имао је тада 29 година. Нама деци, када смо му долазили у Бегеч, волео је да прича своје догодовштине. Много је волео Русе и био је срећан када се његова јединица, у згодној прилици, предала Русима. Посебно је наглашавао да није била заробљена, већ се добровољно предала, с комплетним официрским и кадровским саставом, негде на фронту. Тако се деда Коста обрео у Русији, у месту Тјумен, или Ћумен, не знам тачно, с оне стране Урала. До Тјумена или Ћумена, где је било много Срба, не зна се како је стигао, али се тамо дуже задржао. Успоставили су неке везе и сазнали о несрећи која је задесила Србију. У њиховим главама је почела да се рађа идеја за стварање добровољачких јединица, ради одласка на фронт и борбе за ослобођење свог народа. То се могло прочитати и из Одеских новина, листа који је штампан у Одеси, а кога је деда љубоморно чувао и нама великодушно показивао, вероватно и због тога, што је у њему била објављена његова слика. Много и веома узбудљиво, причао нам је о Одеси, о некаквом, њему знаном дрвореду, о многобројним војницима итд. Касније, када сам ја боравио у Одеси, стално су ми навирале дедине слике и његово виђење тог лепог руског града. Дакле, деда Коста је био један од добровољаца који су се пријавили за одлазак на Солунски фронт и у Одеси чекали распоред и покрет. Документовао нам је то аутентичном фотографијом из Одесе, где се сликао с двојицом својих другара, добровољаца. У неизвесном чекању за одлазак на фронт десило му се нешто непредвиђено. У ствари, он се разболео од тежег облика тифуса и био одмах смештен у пољску болницу, која није пошла с добровољцима за Солун. Деда је био врло тужан што није отишао на Солунски фронт, али није се имало куд, остао је да се лечи. Одеса се испразнила, добровољци су отишли, а он се после оздрављења, нашао на туђој земљи, без икаквих средстава за живот. У Србију није имао могућност да се врати. Пошто је био занатлија, берберин, покушао је да се снађе, да преживи. Враћа се у Ћумен, град који је више познавао и тамо је берберајом почео да зарађује себи за живот. Брзо се опоравио, али је наишао нови ковитлац: Октобарска револуција. У вртлогу руских маса, вођен својим идејама, прикључује се Октобарској револуцији и са устаницима иде где год је потребно. Занимљиво је да о томе није много причао, а ја сам приметио да то није ни желео, не знам из којих разлога. Тај део његове биографије остао је само њему познат. Деда Коста је преживео и те бурне дане, који су потресли свет, а у којима је био учесник и наставио да живи у Русији. Провео је тамо готово петнаест година. Не знам тачно зашто се није вратио одмах, и ако има неких наговештаја. Писао је из Русије неколико писама, али му нико на њих није одговарао, па је закључио да и не треба да се враћа, да је, чак, непожељан. Оженио се Рускињом Аном, коју је касније и довео у Србију. Рускиња је, у Бегечу, врло брзо умрла од сушице, далеко од свог Ћумена. Старешина јединице Драга Димитријевић је помогао деди Кости да и он докаже своје учешће у добровољачким јединицама и дође у посед своја три јутра плодне земље у Бегечу. Од уштеђевине коју је тешком муком зарадио у Русији и пренео у громби капуту, зашивену између крзна од црвене лисице и штофа, купио је кућу у Бегечу. Када је умрла Рускиња Ана, деда Коста је покушао да своју Катицу и троје већ одрасле деце врати себи, али до тога никада није дошло. Коста се још четири пута женио, али није имао другог порода. Мој отац Душан је по угледу на свог оца, мог деду, изучио берберски занат и држао радњу у истој Дунавској улици. С оцем смо често из Новог сада одлазили у Бегеч код деде, бициклом неких петнаестак километара по прашњавом туцанику. Нарочито смо са занимањем слушали његове приче зими, уз лампу. Деда се сећао многих успомена: о руској зими, о козацима, о добром народу руском, доживљајима добровољаца. Помно смо слушали о тој нама далекој земљи, а ипак блиској због деде који је тамо проживео доста година и преживео многе тешкоће, а ипак умео да те успомене лепо опише. Умро је у Бегечу, 1977. године.

46.482526,30.723309500000028
Remembrance
Констатин Нинков (први здесна)
Одеса
Prisoners of War
Photograph
61.52401,105.31875600000001
Констатин Нинков
Констатин Нинков фотографисан у Русији
Русија
Констатин Нинков са пријатељима (у средини)
Констатин Нинков фотографисан између два светска рата
лист Словенски југ
У споразуму са Југословенским Одбором у Лондону састављеном од Срба, Хрвата и Словенаца одлучено је да се покрене у Одеси лист Словенски југ, као гласило свих јужних Словена тада у Русији; лист је информативно-политичко гласило. Текст је штампан ћириличним и латиничним писмом, на српскохрватском, словеначком и руском језику. Садржи вести са фронта и из отаџбине; има књижевне прилоге.
Other
новински лист

Show More

English Translation

001 photo of Constantine with comrades in civilian clothes (in the middle) 002 photo of Constantine before he arrived in Russia 003 photo of Odessa 004 Newspaper Slovenski jug \ n 005 portrait of Constantine before leaving || My grandfather Kosta Ninkov was born in 1885 in Begec, in Backa. At the age of 20, he finished his barber trade, got married and soon left the village for Novi Sad. He opened a barber shop there on Dunavska Street, but as he was adventurous, after a short time he sold the shop and went with three children from Novi Sad to the village of Nadalj, where he opened a grocery store, a grocery store. That was already in 1914, when calls for mobilization from the Austro-Hungarian command began to arrive. The call comes to Kosta Ninkov, and he, as a soldier, with many of his comrades, goes to war. He was 29 at the time. To us children, when we came to Begec, he liked to tell his adventures. He loved the Russians very much and was happy when his unit, at a good opportunity, surrendered to the Russians. He especially emphasized that she was not captured, but surrendered voluntarily, with a complete officer and staff, somewhere at the front. That's how Grandpa Costa ended up in Russia, in Tyumen, or Chumen, I don't know exactly, on the other side of the Urals. It is not known how he got to Tyumen or Ćumen, where there were many Serbs, but he stayed there longer. They established some connections and found out about the accident that happened to Serbia. The idea of creating volunteer units to go to the front and fight for the liberation of their people began to arise in their heads. This could also be read from Odeske novine, a newspaper that was printed in Odessa, and when my grandfather jealously guarded it and generously showed it to us, probably also because his picture was published in it. Very, very exciting, he told us about Odessa, about a tree line known to him, about numerous soldiers, etc. Later, when I was staying in Odessa, my grandfather's pictures and his vision of that beautiful Russian city kept coming to me. So, Grandpa Costa was one of the volunteers who applied to go to the Thessaloniki front and waited for the schedule and movement in Odessa. He documented this with an authentic photograph from Odessa, where he took pictures with two of his friends, volunteers. In the uncertain waiting to go to the front, something unforeseen happened to him. In fact, he fell ill with a severe form of typhus and was immediately placed in a Polish hospital, which did not go with volunteers to Thessaloniki. My grandfather was very sad that he did not go to the Thessaloniki front, but he had nowhere to go, he remained to be treated. Odessa was emptied, the volunteers left, and after recovering, he found himself on someone else's land, without any means of subsistence. He did not have the opportunity to return to Serbia. Being a craftsman, a barber, he tried to make ends meet. He returned to Ćumen, a city he knew better, and there he started earning a living by barbering. He recovered quickly, but a new vortex came along: the October Revolution. In the whirlwind of the Russian masses, guided by his ideas, he joins the October Revolution and goes with the insurgents wherever necessary. It is interesting that he did not talk much about it, and I noticed that he did not even want to, I do not know for what reasons. That part of his biography remained known only to him. Grandpa Costa also survived those turbulent days, which shook the world, and in which he was a participant and continued to live in Russia. He spent almost fifteen years there. I don't know exactly why he didn't come back right away, and if there are any hints. He wrote several letters from Russia, but no one answered them, so he concluded that he should not return, that he was even undesirable. He married Russian Ana, whom he later brought to Serbia. In Begec, a Russian woman died very quickly from a drought, far from her Cumen. The head of the unit, Draga Dimitrijević, helped Grandpa Kosta to prove his participation in the volunteer units and came into possession of his three acres of fertile land in Begeč. He bought a house in Begec from the savings he earned in Russia with great difficulty and transferred to the coat of arms, sewn between red fox fur and cloth. When the Russian Ana died, grandfather Kosta tried to bring his Katica and three grown children back to himself, but that never happened. Costa married four more times, but had no second childbirth. Following the example of his father, my grandfather, my father Dušan learned the barber's trade and ran a shop in the same Dunavska Street. My father and I often went from Novi Sad to Begeč to visit my grandfather, on a bicycle some fifteen kilometers through the dusty gravel. We listened with special interest to his stories in the winter, by the lamp. My grandfather remembered many memories: about the Russian winter, about the Cossacks, about the good Russian people, the experiences of volunteers. We have heard carefully about that country that is far away from us, and yet close because of my grandfather who lived there for many years and survived many difficulties, and yet he was able to describe those memories beautifully. He died in Begec in 1977. || || 46.482526,30.723309500000028 || Remembrance || Konstantin Ninkov (first from right) || Odessa || Prisoners of War || Photograph || || Photograph || 61.52401,105.31875600000001 || Prisoners of War || Konstantin Ninkov || Remembrance || Konstantin Ninkov photographed in Russia || Russia || || Konstantin Ninkov with friends (in the middle) || Konstantin Ninkov || Remembrance || Photograph || || Photograph || Konstantin Ninkov || Remembrance || Konstantin Ninkov photographed between the two world wars || || Remembrance || list Slovenski jug || In an agreement with the Yugoslav Committee in London composed of Serbs, Croats and Slovenes, it was decided to launch the newspaper Slovenski jug in Odessa, as the newspaper of all southern Slavs in Russia at the time; the paper is an informative-political newspaper. The text is printed in Cyrillic and Latin letters, in Serbo-Croatian, Slovenian and Russian. Contains news from the front and from the homeland; has literary contributions. || 46.482526,30.723309500000028 || Other || Odessa || newspaper

Show More
 
 
 
 

CREATOR

Борислав Нинков

DATE

1914 - 1918

LANGUAGE

srp || || српски || Serbian

ITEMS

5

INSTITUTION

Europeana 1914-1918

PROGRESS

START DATE
TRANSCRIBERS
CHARACTERS
LOCATIONS
ENRICHMENTS

Generating story statistics and calculating story completion status!

METADATA

Source

UGC

Contributor

europeana19141918:agent/53819c478d4259c4a224cdcc02a18d2d

Date

1914
1918

Type

Story

Language

srp
српски
Serbian

Country

Europe

DataProvider

Europeana 1914-1918

Provider

Europeana 1914-1918

Year

1918
1914

DatasetName

2020601_Ag_ErsterWeltkrieg_EU

Begin

1914

End

1918

Language

mul

Agent

Борислав Нинков | europeana19141918:agent/53819c478d4259c4a224cdcc02a18d2d
Констатин Нинков | europeana19141918:agent/dff51385a46b901f0f2433ab784ba24d

Created

2019-09-11T08:14:10.508Z
2020-02-25T08:10:23.076Z
2014-12-22 10:35:27 UTC
2015-12-09 14:09:56 UTC
1918
2015-12-10 10:01:54 UTC
2015-12-10 10:04:06 UTC
2015-12-10 10:06:36 UTC
1916
2015-12-10 10:19:19 UTC

Provenance

INTERNET

Record ID

/2020601/https___1914_1918_europeana_eu_contributions_19123

Discover Similar Stories

 
 
 
 

Почетак Великог рата: Ето нас за ручак

1 Item

Аустроугарска је већ у јулу 1914. извршила мобилизацију на простору Далмације (под управом Аустрије) и Лике (под управом Угарске). Мој отац, који је одрастао у Обровачком селу Голубић, имао је тада седам година. Остала су му сјећања на мобилизацију. Људи су у овим крајевима вјековима живили тихим и горким горштачким животом, чувајући народну традицију, поштујући божје заповести, штитећи породицу, чувајући стоку од вука и хајдука и мало љетине од града и суше. Чували су своје Православље - Свето Тројство: Божић, Ускрс и Крсну славу, мада често ни за ова три велика дана нису имали шта су требали. Важно им је било да нико не дира породицу и православље, а одлазак у рат им није било ништа ново. Колико су желели да заштите породицу од рата и страдања говори анегдота да су женама довикивали да скувају паленту за ручак, да ће мало задоцнити, али сигурно доћи за ручак. Неки су се вратили након више од четири године, а већина никада. Углавном се ни не зна где су и када погинули. И након сто година од њих ни трага ни гласа. Они који су преживели Велики рат, имали срећу да се пребаце на праву страну, добили су 1919. добровољачку земљу и отишли у равну Војводину. Они који су крајем рата нашли у пораженој војсци о рату су ћутали. Постоји веровање да прича о страдању дозива ново страдање, зато о Великом рату у народном предању постоји мало прича, а много ћутања. Рат и умирање нису били ништа ново, па су зато причали о првим аутомобилима. Да би објаснили неуком народу казали су да су видели запрежна кола која иду без коња и волова. А народ, неук и непросвећен, причао је за такве да су сишли с ума и да им је рат ударио у главу, јер кола нит' су када могла, нити ће икада моћи да иду без коња и волова. За људе у мом родном крају тешке су биле и поратне године, тако да су 1919. многи умирали од шпањолице (шпањолска грипа). Умро је тада, 41 годину пре мога рођења и мој дјед Спасеније Веселиновић који је успјео побећи од рата, али га је стигла шпањолица. Дјед по мајци Никола Секулић умро је пет година прије мог рођења, а никада нисам сазнао да ли је ишао у Велики рат, јер сам у дјетињству одрастао уз приче о Другом светском рату. Срећом, живот побеђује ратове. Међу ретким преживјелим који су се 1918. вратили у мој родни Голубић био је и Лука (Лућа) Драгичевић. Кад је кренуо у рат, оставио је код куће жену и девет кћери, а вративши се из рата, добио је 1919. сина Петра који ће сачувати очево презиме. И Петар је имао десеторо деце, шест кћери и четири сина. Нема више ни Петра Лучина међу живима, али остаје његово многобројно потомство. Његова кћерка Стана удата је за мог брата Лазу, тако да су моје две синовке: Милка и Весна потомци тог Луће, односно Петра Лућина. Тако сјећања и ратови одлазе у заборав али живот траје. || -

Go to:
 
 
 
 

Цртице о учесницима Великог рата из Шајкашке

1 Item

Васа Јовановић (Нови Сад, 13.1.1872 – Доњи Ковиљ, 21.6.1943), тамбураш, композитор, мелограф, музички педагог. Живео је у Београду, а кад је избио Велики рат са војском и народом преживео голготу Албаније. Тешко се разболео и по опоравку се из Драча, лађом Навара, пребацио у Француску, у којој је остао до краја рата. У Француској je написао Слобода марш. За собом je оставио 148 композиција у рукопису и на десетине транскрипција класичне музике. Адика Адолф Моргенштерн (Горњи Ковиљ, 1883 – Немачка, 1944), Јеврејин немачког порекла, трговац. Мобилисан у аустроугарску војску у 4. војни пук, одлази прво на српски фронт, па на руски као каплар. Био у галицијским и карпатским биткама. Tешко je рањeн и у Ковиљ се враћа у инвалидским колицима са Бронзаном медаљом за храброст. Био је ожењен Розом; изродили Јулију и Александра. Током завршних операција 1944. Немци су побили целу породицу. || 10 фотографија

Go to:
 
 
 
 

Александар Моргенштерн (фотограф | виолиниста и спотиста) | син Адике Адолфа Моргенштерна | био дете у време Великог рата.

1 Item

Александар Моргенштерн (фотограф, виолиниста и спотиста), син Адике Адолфа Моргенштерна, био дете у време Великог рата.

Go to: