Ово је кратка прича о мојим прадедовима Константину и Георгију, људима овоземаљским, обичним, Србима православне вере који су за време Првог светског рата били мобилисани у аустроугарској војсци. У њој се помињу и мој дедатеча Лука, солунац, и прадедастриц Душан, а дотиче се и њихових ближњих и нас, каснијих потомака. Написана је по Родослову породице Бугарски из Новог Сада и породице Танкосић из Сусека, који је саставио мој отац, прим. др Витомир Бугарски из Новог Сада, прикупивши сачуване податке и сећања рођака и потомака. Мој прадеда Константин Коста ст, прво дете мог чукундеде Лазара Бугарског, родио се у Клиси 11. априла 1879, а умро у Новом Саду 1. октобра 1951. Оженио се Даринком Милић из Новог Сада, рођеном 12. децембра 1881. а умрлом 30. септембра 1949. Имали су седморо деце, овим редом: Јелена (1901–1970), Катица (1902–1976), мој деда Константин мл. (1904–1984), Стеван (1907–1974), Лазар (1910–1927), Никола (1914–1969) и Павле (1918–1945). Мој прадеда Коста ст. имао је два надимка: „Клисан”, јер му се отац доселио из Клисе, и „Брашнар”, јер је још пре Првог светског рата држао трговину брашном на углу улица Темеринске и Бранка Радичевића, све до 1921. године. Купио је кућу у Улици Торањ (Toronyutca). У Краљевини Југославији та улица се звала Бранка Радичевића, за време мађарске окупације 1941. прво се звала Чанго, затим Секељи улица, да би после Другог светског рата поново добила име Бранка Радичевића, како се и данас зове, а повезује Темеринску са Кисачком. У тој кући су се родили и мој деда Константин мл. и мој отац Витомир. Константин ст. Бугарски 1916. године био је мобилисан у аустроугарску војску, а његова жена, моја прабака Даринка, остаје сама са шесторо мале деце. Прадеда Коста успео је да побегне из аустроугарске војске и рата. Бегунце су у то време звали логоши. Да није успео, ова прича била би другачија. Овако, прадеда се крио у новосадском атару, а његова жена Дара му је носила храну, у време кад иначе иде на њиву да ради. Тако је моја прабака Дара, енергична и вредна жена, постала прави газда у кући и „страх и трепет” за децу, а касније, како је се сећа мој тата, и за унуке. Она је одржавала и водила домаћинство. Била је уредна и побожна жена, касније чланица Кола српских сестара. Ишла је у Опленац и у свете дане на Водицу водила децу, а касније и унуке. Редовно је ишла у цркву и у породици Константина старијег поштовали су се сви верски празници. Најстарији син најстаријег сина Константина старијег је мој отац Витомир и у Родослову он пише: „Најрадије се сећам одласка код деде на Божић, да будем положеник. Претходно вече нисам могао дуго да заспим и гледао сам лелујаве сенке на плафону од кандила у житу које је мама посејала у тацни пре Божића. Ујутру, пре зоре, отац ме је будио и са већ припремљеним пиштољем са плутаним експлозивним пуњењем (плутана патрона) одлазио сам пред дедину кућу и пуцао да га тобоже пробудим. По целој кући је прострта слама, па и под столњак на столу по обичају православном. Божићно славље по верском и народном обреду баба Дара је строго спроводила. Сећам се да сам пио варенику (пиће справљено од вина, меда и бибера). Деда и ја смо секли божићни колач, који се налазио на послужавнику пуном јабука, сувих шљива, ораха и стотинарки Краљевине Југославије. После сечења, деда је обе половине колача заједно унакрст дубио и у удубљења сипао вино, које смо нас двојица унакрст сркали наизменично. После тога је стављао банку (10 динара Краљевине Југославије) у чашу вина, а ја сам је испијао до дна да дођем до банке. Такође је парче чеснице у којем је био новац било окренуто према мени, да ја нађем тај новац, и деда би га потом стављао за икону, а мени је заузврат давао нову банку. На први дан Божића, поподне сам ишао на Темеринску улицу да гледам како момци јуре на коњима и ’терају Божић’. Ових неколико цртица су само део оног живота... који сам доживео у дединој кући и остао ми је у веома лепој успомени.” После Првог светског рата добио је пет јутара земље од аграрне реформе и бавио се повртарством. Имао је и дозволу за улов рибе пређом (дугачка мрежа) у кубицима (баре настале после вађења земље за прављење черпића), барама и рукавцима око Новог Сада. Са својим братом Ђоком и децом ловио је рибу и делили су је на делове према учешћу. Мом оцу, а његовом унуку Витомиру, то је остало у пријатном сећању: „Двориште пуно рибе, а ми деца бацамо чикове паткама надајући се да ће они живи проћи кроз пачија црева. Баба Дара би заложила белу пећ и у неколико плехова пекла ситну рибу, караше и сличну, да буде реш, коју бисмо сви у сласт појели... Баба Дара је пекла хлеб у тој пећи, наравно и лепиње, које смо топле јели са машћу и посољене. Из те пећи је била добра и кромпирача и печена бундева посута прах шећером. Одлазио сам често код деде да се играм. Он би полако, не журећи, нешто радио. Често је у јесен кувао у оранији кромпир за свиње, а ја би га тада љуштио и уз мало соли јео. За време Другог светског рата помагао сам деди да старим циглама поплоча двориште и на улици простор испред куће све до асфалта. То је била велика површина и радили смо данима. Ишао сам и на њиву да помажем, али са мање одушевљења.” Мој прадеда Коста ст. био је снажне грађе, леп човек, тихе и доброћудне нарави, насупрот својој жени Дари. Није се одликовао нарочитом вредноћом; био је више боем, волео је да у друштву попије вино и понекад се дуже задржи у кафани. „Шира породица Бугарски је неговала окупљања и породични живот. Волели су да буду заједно и да се друже. Породична окупљања су била посебно изражена за време свињокоља (забијачки) у касну јесен... Увече, кад би се посао привео крају, одрасли би после јела седели, пили вино и разговарали. Сећам се да се једном теча Лука разгневио причајући о издајству Вука Бранковића на Косову, а другом приликом је причао како је из руског заробљеништва (у Првом светском рату) преко Архангелска путовао бродом Атлантским океаном, па Средоземним морем до Солуна, да би се као добровољац прикључио Српској војсци. Лука Паланчанин, муж Јелене, најстарије ћерке Константина ст, учествовао је у пробоју Солунског фронта и одликован је.” Константин Коста мл, мој деда, оженио се 1931. Наталијом Танкосић из Сусека. Имали су два сина: Витомира, мог оца (1932–2011) и Ђурицу, мог стрица (1934). Мој прадеда Георгије Ђока Танкосић, четврто дете а најстарији син мог чукундеде Стевана Танкосића, родио се 31. јула 1881. у Сусеку, а погинуо априла 1944. Оженио се Босиљком Сремчић из Лежимира, рођеном 1881, а умрлом 1964. Имали су петоро деце, овим редом: Софија (1903–1987), Наталија, моја бака – мајка (1906–1976), Јован (1912–1980), Александра (1919–1984) и Душан (1922–1941). Када му је отац, а мој чукундеда Стеван, умро 1914, прадеда се вратио на очевину, а своју кућу давао под кирију. Ускоро је мобилисан у аустроугарску војску, а прабака Босиљка остаје сама са троје мале деце. У време када је био на одсуству, умире аустроугарски цар Фрања Јосиф I, а на власт долази његов синовац Карло, за чије владавине војска почне да отказује послушност и тада дође до расула. Прадеда Ђока не жели да се врати у рат и остаје у Сусеку, али се није крио. Жандари су га нашли код куће и одвели у војску. Аустроугарске власти из Илочког среза су за казну из куће однеле маст, брашно, жито и све остало, тако да су морали да једу кукурузни хлеб и до краја рата су тешко живели. Прадеда Ђока је волео да учи и био је најбољи ђак у целој сусечкој школи. Читао је књиге, нарочито Свето писмо. По савету попа и учитеља, његов деда је хтео да га даље школује, али се његов отац Стеван томе противио. Нажалост, када је Ђока завршио основну школу, деда Самуило је умро и он није отишао на школовање у Нови Сад. „Ђока је био врло вредан и врло строг човек, али правичан. Своју децу је у истом духу васпитавао. Женска деца су, поред уобичајених послова, посебно зими, и до касно у ноћ, уз светлост петролејске лампе, ткала себи опрему за удају. Свог старијег сина Јована је дао у Бачку Паланку да изучи за трговца, иако га је то доста коштало. У то време је била економска криза и новац је био врло скуп, а роба јефтина... Ипак, радећи вредно и штедећи, Ђока је успео да увећа имање. Купио је велику њиву...” Насупрот Ђоки, његова жена, моја прабака Босиљка, била је мирна и тиха жена, врло благе нарави; права жена једне патријархалне породице. Умрла је 1964, у својој 83. години. Ђокин млађи брат, а мој прадеда–стриц, Душан Танкосић, седмо дете Стевана Танкосића, родио се у Сусеку 8. фебруара 1900, а умро 12. октобра 1994. Када је 1917. Душан „сазнао да га очекује позив у рат, по савету једног пријатеља почео је да гладује. Гладовао је око месец–два и ослабио толико да је био кост и кожа. Пред регрутском комисијом појавио се намазан шафраником (шафраном), ’што жене мећу у супу’, и тако је био жут и мршав да је лекар, када га је видео, рекао: ’Водите га, ускоро ће умрети.’ На тај начин се ослободио рата и по савету истог пријатеља врло постепено се враћао нормалној исхрани да се не би разболео.” Оженио се први пут Персидом Бугарски 1917, са само 17 година. Имали су два сина: Славка (1918–1944) и Стевана (1921–1942). Обојица су веома млади погинули као партизани у Другом светском рату. Нису били ожењени и нису имали потомство. Мој прадеда–стриц Душан Танкосић, после Другог светског рата, оженио се други пут. Са својом другом женом Саветом Мичић није имао деце. Када су му умрле и прва и друга жена, живео је, потпуно сам, последњих девет година свога живота. Умро је у дубокој старости, у својој 95. години, 12. октобра 1994. Нисам преко прича упознала ниједног прадеду с мајчине стране и не знам готово ништа ни о другим прецима. Сећања су остала у тами, или су заувек нестала. Већина мојих предака, ако не и сви, доживела је бар један рат. Неки од њих су преживели један, а неки два. Неки можда чак и три. Исто се дешава и њиховим потомцима. Рођена сам у Србији 1961, а мој син 1983. и већ смо преживели рат, онај десетогодишњи 1990/2000. Ратови и велики друштвени потреси значајно мењају и судбине нас обичних људи, а мирни периоди, чини се, трају сувише кратко. С надом да ће ратови заувек престати, ову причу посвећујем сенима свих мојих минулих предака и онима који сада живе и потомцима који ће живети. Маја Бугарски У Новом Саду, 23. децембра 2014. Стотину година после почетка великог и ужасног Првог светског рата
A group of 6 photographs.

English Translation

This is a short story about my great-grandparents Constantine and George, people of this world, ordinary people, Serbs of the Orthodox faith who were mobilized in the Austro-Hungarian army during the First World War. It also mentions my grandfather Luka, a Thessalonian, and great-grandfather Dušan, and it also touches on their neighbors and us, later descendants. It was written according to the genealogy of the Bulgarian family from Novi Sad and the Tankosic family from Susek, compiled by my father, Prim. Dr. Vitomir Bugarski from Novi Sad, collecting preserved data and memories of relatives and descendants. My great-grandfather Konstantin Kosta st, the first child of my great-grandfather Lazar Bugarski, was born in Klisa on April 11, 1879, and died in Novi Sad on October 1, 1951. He married Darinka Milić from Novi Sad, born on December 12, 1881, and died on 30. September 1949. They had seven children, in this order: Jelena (1901–1970), Katica (1902–1976), my grandfather Konstantin Jr. (1904–1984), Stevan (1907–1974), Lazar (1910–1927), Nikola (1914–1969) and Pavle (1918–1945). My great-grandfather Costa st. he had two nicknames: "Klisan", because his father moved from Klisa, and "Brasnar", because even before the First World War he kept a flour trade on the corner of Temerinska and Branko Radičevića streets, until 1921. He bought a house on Toronyutca Street. In the Kingdom of Yugoslavia, that street was called Branko Radičević, during the Hungarian occupation in 1941 it was first called Chango, then Sekelji Street, and after the Second World War it was renamed Branko Radičević, as it is still called today, and connects Temerinska with Kisacka. My grandfather Konstantin Jr. was also born in that house. and my father Vitomir. Constantine St. In 1916, Bugarski was mobilized in the Austro-Hungarian army, and his wife, my great-grandmother Darinka, was left alone with six small children. Great-grandfather Costa managed to escape from the Austro-Hungarian army and the war. The fugitives were called logos at that time. If he hadn't succeeded, this story would have been different. Thus, his great-grandfather hid in the Novi Sad area, and his wife Dara brought him food, at a time when he usually goes to work in the fields. That is how my great-grandmother Dara, an energetic and hard-working woman, became a real boss in the house and "fear and trembling" for the children, and later, as my dad remembers, for the grandchildren as well. She maintained and ran the household. She was an orderly and pious woman, later a member of the Circle of Serbian Sisters. She went to Oplenac and took her children and later grandchildren to Vodice on holy days. She went to church regularly and all religious holidays were respected in the family of Constantine the Elder. The eldest son of the eldest son of Constantine the Elder is my father Vitomir, and in Rodoslov he writes: "I like to remember going to my grandfather's house for Christmas, to be a layman. The night before, I couldn't sleep for a long time and I watched the swaying shadows on the ceiling of the chandeliers in the wheat that my mother had planted in the tray before Christmas. In the morning, before dawn, my father woke me up and with an already prepared pistol with a cork explosive charge (cork cartridge), I went in front of my grandfather's house and shot to wake him up. Straw was spread all over the house, even under the tablecloth on the Orthodox table. Baba Dara strictly conducted the Christmas celebration according to religious and folk rites. I remember drinking varenik (a drink made from wine, honey and pepper). Grandpa and I cut a Christmas cake, which was on a tray full of apples, prunes, walnuts and hundredths of the Kingdom of Yugoslavia. After cutting, my grandfather crossed both halves of the cake together and poured wine into the hollows, which the two of us sipped alternately. After that, he put the bank (10 dinars of the Kingdom of Yugoslavia) in a glass of wine, and I drank it to the bottom to get to the bank. Also, the piece of garlic in which the money was was turned towards me, so that I could find that money, and my grandfather would then put it as an icon, and in return he would give me a new bank. On the first day of Christmas, in the afternoon I went to Temerinska Street to watch the boys race on horses and ‘drive Christmas’. These few lines are just a part of that life ... that I experienced in my grandfather's house and it remains in my very fond memory. " After the First World War, he received five acres of land from the agrarian reform and was engaged in vegetables. He also had a permit to catch fish with yarn (long net) in cubes (ponds created after extracting earth for making tiles), ponds and backwaters around Novi Sad. With his brother Djoko and the children, he fished and divided it into parts according to his participation. To my father, and to his grandson Vitomir, it remained in my pleasant memory: "The yard is full of fish, and we children throw chickens to the ducks, hoping that they will pass through the duck intestines alive." Baba Dara would set up a white oven and bake small fish, crucian carp and the like in several trays, so that it would be resh, which we would all eat for pleasure ... Baba Dara baked bread in that oven, of course buns, which we ate warm with fat and salted. Potatoes and roasted pumpkin sprinkled with powdered sugar were also good from that oven. I often went to my grandfather's to play. He would do something slowly, without rushing. He often cooked pork potatoes in orange in the fall, and I would peel them then and eat them with a little salt. During the Second World War, I helped my grandfather to pave the yard with old bricks and the space on the street in front of the house all the way to the asphalt. It was a large area and we worked for days. I also went to the field to help, but with less enthusiasm. " My great-grandfather Costa st. he was of strong build, handsome, of a quiet and benevolent nature, as opposed to his wife Dari. He was not distinguished by special value; he was more of a bohemian, he liked to drink wine in company and sometimes stay longer in a tavern. "The wider Bulgarian family nurtured gatherings and family life. They loved being together and hanging out. Family gatherings were especially pronounced during the pig slaughter (slaughter) in late autumn ... In the evening, when the work was over, the adults would sit, eat wine and talk after the meal. I remember that once Luka was angry talking about the betrayal of Vuk Brankovic in Kosovo, and on another occasion he said that from Russian captivity (in the First World War) he traveled across the Arkhangelsk by ship across the Atlantic Ocean, then the Mediterranean to Thessaloniki, to volunteer. joined the Serbian army. Luka Palancanin, the husband of Jelena, the eldest daughter of Constantine, took part in the breakthrough of the Thessaloniki front and was decorated. " Konstantin Kosta Jr., my grandfather, married in 1931 Natalija Tankosić from Susek. They had two sons: Vitomir, my father (1932–2011) and Đurica, my uncle (1934). My great-grandfather Georgije Đoka Tankosić, the fourth child and the eldest son of my great-grandfather Stevan Tankosić, was born on July 31, 1881 in Susek, and died in April 1944. He married Bosiljka Sremčić from Ležimir, born in 1881, and died in 1964. They had five children. in this order: Sofia (1903–1987), Natalija, my grandmother - mother (1906–1976), Jovan (1912–1980), Aleksandra (1919–1984) and Dušan (1922–1941). When his father, and my great-grandfather Stevan, died in 1914, his great-grandfather returned to his homeland and rented out his house. He was soon mobilized into the Austro-Hungarian army, and great-grandmother Bosiljka was left alone with three small children. At the time when he was on leave, the Austro-Hungarian Emperor Francis Joseph I died, and his nephew Carlo came to power, during whose reign the army began to renounce obedience and then there was disintegration. Djoka's great-grandfather does not want to return to the war and stays in Susek, but he did not hide. The gendarmes found him at home and took him to the army. The Austro-Hungarian authorities from the Ilok district took fat, flour, grain and everything else from the house as punishment, so they had to eat corn bread and lived hard until the end of the war. Djoka's great-grandfather loved to study and was the best student in the entire Susak school. He read books, especially the Bible. On the advice of the priest and the teacher, his grandfather wanted to continue his education, but his father Stevan opposed that. Unfortunately, when Djoka finished primary school, grandfather Samuilo died and he did not go to school in Novi Sad. "Djoka was a very hard-working and very strict man, but fair. He raised his children in the same spirit. The female children, in addition to their usual jobs, especially in winter, and until late at night, by the light of a kerosene lamp, wove their own wedding equipment. He sent his older son Jovan to Bačka Palanka to study to be a merchant, although it cost him a lot. At that time, there was an economic crisis and money was very expensive, and goods were cheap ... However, working hard and saving, Djoka managed to increase his property. He bought a large field ... ”Opposite Djoki, his wife, my great-grandmother Bosiljka, was a calm and quiet woman, of a very mild nature; the rights of women of a patriarchal family. She died in 1964, at the age of 83. Joka's younger brother, and my great-grandfather-uncle, Dusan Tankosic, the seventh child of Stevan Tankosic, was born in Susek on February 8, 1900, and died on October 12, 1994. one friend began to starve. He starved for about a month or two and became so weak that he was bone and skin. He appeared before the recruiting commission smeared with saffron (saffron), 'what women eat in soup', and he was so yellow and skinny that the doctor, when he saw him, said: 'Take him, he will soon die.' In that way, he got rid of the war and, on the advice of the same friend, he gradually returned to a normal diet so that he would not get sick. " He married for the first time Persida Bugarski in 1917, when he was only 17 years old. They had two sons: Slavko (1918–1944) and Stevan (1921–1942). Both died very young as partisans in World War II. They were not married and had no children. My great-grandfather-uncle Dušan Tankosić, got married for the second time after the Second World War. Micic had no children with his second wife, Saveta. When his first and second wives died, he lived, completely alone, for the last nine years of his life. He died at a very old age, at the age of 95, on October 12, 1994. I have not met any great-grandparents on my mother's side through stories, and I know almost nothing about other ancestors. The memories remained in the dark, or disappeared forever. Most, if not all, of my ancestors experienced at least one war. Some of them survived one and some two. Some maybe even three. The same thing happens to their descendants. I was born in Serbia in 1961, and my son in 1983, and we have already survived the war, the ten-year war of 1990/2000. Wars and great social upheavals significantly change the destinies of us ordinary people, and peaceful periods seem to last too short. With the hope that the wars will end forever, I dedicate this story to the shadows of all my past ancestors and those who live now and the descendants who will live. Maja Bugarski In Novi Sad, December 23, 2014 One hundred years after the beginning of the great and terrible First World War || A group of 6 photographs.