Стара карловачка породица, по сачуваној документацији појављују се у Сремским Карловцима 1759. године. Глигорије и Драгиња Филиповић имали су сина Стевана (1874–1954) који је био мобилисан у аустроугарску војску. Тајно је започео штрајк глађу, а пошто је био висок и по природи мршав, довео је лако своје тело до онемоћања. Демобилисали су га, тако да није ишао на ратиште. Он је имао три сина: Теодора, који је умро млад, Глигорија (1899–1977), који је студирао медицину у Грацу, и Миленка (1901–1974). Миленко се оженио Босиљком Пејић и добио три сина: Стевана, Глигорија и Теодора (1938). || 7 фотографија

Симоновићи су стара сремскокаменичка породица која је изродила познате лекаре, правнике и пионира планинарства и фотографије. Презиме су добили по оберкнезу Симеону (Симону) Живковићу, који је у време Аустро-турског рата, 1788–1791, из Вишњићева код Београда избегао у Сремску Каменицу. Породица о којој је у тексту реч пета је генерација сремскокаменичана, Симоновића. Сви су, у своје време, завршавали високе школе и били виђени грађани на значајним положајима. Стеван Симоновић (1830–1913) је рођен у Сремској Каменици. Завршио је новосадску гимназију и студирао права у Пожуну, а кад је 1848. избила Буна, вратио се у Сремску Каменицу. Оженио се 1854. године Драгињом из Турије, ћерком адвоката Трифуна Јојкића, рођеном сестром Младена Јојкића, оснивача новосадске болнице. Био је присталица Милетићеве странке и писао је привредне чланке за Заставу и Орао. Бавио се правничким пословима и виноградарством. Са супругом Драгињом изродио је дванаесторо деце, од којих је умрло пет девојчица и један дечак, а преживело и поживело пет синова и кћер. Најстарији син је др Радивој Симоновић (Лединци, 17. VIII 1858 – Сомбор, 21. VII 1950). У Бечу је као војни стипендиста завршио медицину. Службу је започео као војни лекар у Чешкој; потом се обрео у Херцеговини, па у Трсту, на Брачу, у Славонији и, у својој 38. години, дошао у Сомбор. Осим лекарском праксом, бавио се и планинарењем; један је од пионира планинарства код нас. Тврдио је да пешачење лечи реуматизам. Фотографије су му биле опсесија, те су његове географске, биолошке, етнографске и планинарске фотографије објављиване по књигама, новинама, часописима и енциклопедијама широм Европе. Био је блиски пријатељ и лекар Лазе Костића. Био је члан Матице српске и писац Меморандума о Барањи. Оженио се Маријом, Мајом, рођ. Јефремовић; нису имали деце. По њему је болница у Сомбору добила име. Други син је др Светислав Симоновић (Лединци, 7. II 1860 – Београд, 7. IX 1929). Гимназију је завршио у Новом Саду, а медицину у Бечу. Службу је започео у Београду. По савету Јована Јовановића Змаја, отишао је у Црну Гору и био обласни лекар у Подгорици. Након годину и по дана, по позиву, прелази на Цетиње за дворског лекара кнеза Николе. Ту је упознао Петра Карађорђевића, који га, после свог крунисања, ангажује за личног лекара, и у том својству прати Краља у балканским и Великом рату. По избијању Светског рата, када је кренуло повлачење Срба преко Албаније, на тај пут је пошао заједно са Краљем Петром I Карађорђевићем. Са Крфа, преко Италије, отишли су у Француску, па у Швајцарску и вратили се у Србију. Био је краљев лични лекар до краја његовог живота. Оженио се 1906. године Миланом рођ. Николић; нису имали деце. Унука Даница прича да је мајка Драгиња од све деце највише волела Светислава, а и он је према њој био нежан, пажљив и веома привржен. Увек је имао посебан дар за мајку, што је испоштовао и када јој је у Француској купио фото албум и донео након завршетка рата. Корице албума су од финог дрвета, са птицом рађеном у интарзији. Данас је попуњен породичним фотографијама и у власништву госпође Данице. Трећи син је правник Милутин Симоновић (Лединци, 1865 – Стара Пазова, 1935), који је завршио новосадску гимназију и студирао права у Бечу. Живео је и радио у Старој Пазови. Био је ожењен Јованком рођ. Дада. Имали су две ћерке. За време Великог рата, због година није мобилисан, али није имао дозволу изласка из места становања. Четврти син је правник Младен Симоновић (Лединци, 1869 – Рума, 1952), који је завршио гимназију у Новом Саду и право у Бечу. Службовао је у Руми и Осијеку. Био је ожењен Софијом рођ. Радановић; нису имали деце. Као и браћа Радивој и Милутин, ни Младен због година није био мобилисан и такође није имао право да напушта место становања. Пето дете је кћерка Даница рођ. Симоновић (1875–1956), која је завршила девојачку школу у Бечу. Удала се за Петра Георгијевића, лекара. Живела је у Винковцима и радила као чиновница; није имала деце. Шесто дете је др Милан Симоновић (Сремска Каменица, 10. X 1876 – Нови Сад, 21. X 1968). У родном месту је учио основну школу, а матурирао у новосадској гимназији 1895, с тим што је седми разред завршио у Сремским Карловцима. У Бечу се уписао на технику, али је прешао на медицину и промовисан је за доктора 20. децембра 1902. Војни рок је делом служио као студент, а делом у гарнизонској болници у Кошицама, као Assistent-Artz-Stellvertreter. Потом је радио у Рудолфвинерхаузу, Билротовој задужбини у Бечу, на хирургији; после у болници „Марија Терезија” на гинекологији, а похађао је и курсеве ради употпуњавања свог знања. Две године је провео као фабрички лекар у Ердељу, у месту Зернешт, а две године је био лекар у Сухом Пољу код Вировитице. Да би службом дошао ближе кући, конкурисао је за градског физика у Петроварадину и био примљен. Оженио се 1906. године Бечлијком, Маргаретом рођ. Шах (1886–1979). Одмах по избијању Великог рата, мобилисан је у аустроугарску војску. Распоређен је у Србију. У једном шумадијском селу, у сељачкој кући је импровизовао болницу. На ту кућу је бачена бомба, али, на срећу, он није повређен. Убрзо потом, Врховна аустроугарска команда доноси одлуку да све њене борце пореклом Србе пребаци на Источни фронт. Милан стиже са војском до Русије и после прве битке се предаје Русима. Сви су добили радна задужења и нису третирани као заробљеници. Пошто је био лекар, Милан је добио задужење да, сходно својој струци, ради у болници. Ишао је, по потреби, од места до места, односно од ратишта до ратишта, да лечи рањене. Колико су поштовали Србе говори и прича да се у једном граду, где је био иначе веома задовољан, тешко разболео; добио је акутни лупус. Неговали су га тако што су за њега посебно припремали храну. Одувек је волео да једе рибу, нарочито смуђа. Одрастао је поред Дунава, где је риба била уобичајена храна, и то је причао у болници. Кад се разболео, Руси су за њега сваки дан ловили смуђа да би се опоравио и убрзо је оздравио. План његових сабораца је био да се преко Бугарске врате у Србију. Једна група је отишла тим путем и сви су изгинули. Група у којој је био Милан Симоновић решила је да оде до Москве и да се посаветују са послаником Краљевине Србије у Русији др Мирославом Спалојковићем (Крагујевац, 18. IV 1869 – Севр, Француска, 4. II 1951). По савету посланика, полазе за Србију дужим, али сигурнијим путем, преко Сибира ка Владивостоку, потом француским бродом преко Азије, Сингапура, Египта и Средоземног мора у Грчку. Спалојковић им је, осим савета, дао и исправе, као и битна финансијска средства да лакше прођу на том великом путовању. У сваком месту где се брод зауставио купио је понеку разгледницу, које су сачуване до данас. Био је учесник у пробоју Солунског фронта, где је такође радио као ратни лекар, из ког је изашао са орденом и „добровољачком земљом”, негде у Сомборском атару, коју је одмах продао. Кући се враћао поново бродом до Ријеке, а потом железницом до Петроварадина. По сећању ћерке Данице, Милан је о Мирославу Спалојковићу причао као о свом спасиоцу; све речи хвале је имао за њега. Такође је причао да је, путујући бродом, систематски учио француски. Некако је успео да дође до речника француског језика, који је касније течно говорио и правилно писао. За време његовог одсуства, супруга Маргарета, која је остала са троје деце (Небојша, Гордана и Драгиња, од којих је Небојша умро), примала је половину принадлежности свога супруга. Са тим средствима није могла живети, те се са децом обрела у породичној кући Симоновића. Свекрва Драгиња, иако веома виспрена, снаху никад није у потпуности прихватила, првенствено јер је била католикиња, Немица, а и судар менталитета и карактера вршио је утицај на ту нетрпељивост. Маргарети је све то још теже падало јер за четири године није добила никакву вест о свом мужу. Од једног рођака је добила назнаку да је можда жив и за ту вест се хватала као за сламку. Милан, пак, није смео да пише никаква писма ни дописнице јер се бојао одмазде, која би сигурно уследила с обзиром да је дезертирао из аустроугарске војске. Кроз кућу су стално шетали аустроугарски војници. Веома се тешко живело. Маргарети је једно дете умрло од дизентерије. Када се, након ослобођења, успоставио нормалан живот, Милан је наставио службу у Петроварадину. Милан и Маргарета су добили још троје деце: Јелицу (која је умрла као дете), Јелену и Даницу. По избијању Другог светског рата 1941. године, доктора Милана Симоновића пензионисала је усташка власт. || A group of 18 photographs

Породица Бугарски; Даринка Милић (седи) са четворо деце (с лева на десно: Коста, Јелена, Стеван и Катица) и јетрвом Анком (стоји)