Пo предању старих, Сенежанови воде порекло са Корзике. Причало се да је Павлов деда Павао Сержан, као Наполеонов војник, учествовао у походу на Русију, те да се, повлачећи се из Русије са француском војском, негде око 1813. године, обрео у Влашкој. Тамо се оженио Станиславом–Станком, родом из места Валкањ у Румунији. Имали су два сина: Николу и Ђорђа који је умро као дете. Садашње презиме Сенежан различито је уписано у матичне књиге: Сержан, Синежан, Кележан, Сележањ, Сележан. Деда Павао Сержан умро је у Валкању, где је и сахрањен, у порти храма Св. Параскеве. Након његове смрти, удовица Станислава–Станка Сележан је са сином Николом дошла у Сремске Карловце, где је отворила кафану. У Ковиљском риту имали су и ергелу коња. Понекад су, када је Дунав био добро залеђен, преко леда претеривали коње са сремскокарловачке на ковиљску страну. Никола Сележан је рођен 1850. године. У матичним књигама у Сремским Карловцима уписан је као њихов житељ, што говори да није рођен у Карловцима. Био је земљорадник, а надимак је добио „Влауца”, по пореклу, по месту Влашка („Надимци у Сремским Карловцима”, отисак из књиге Јованке Михајловић, Прилози проучавању језика – Прилог грађи за патронимијски речник Југославије, Нови Сад, 1965. године). Никола Сенежан се венчао са Аном–Анчом Јовановић 1. новембра 1870. године, у Сремским Карловцима, у Храму Светог Николаја. Обоје су имали по 20 година. Венчао их је свештеник Атанасије Поповић, протојереј. Кумови су били Трифун Станић и Павел Пастонички. Анча Јовановић је родом из Сремских Карловаца. Анчини родитељи су били Стеван Јовановић–Катана и Наталија. Анчин отац Стеван је дошао у Влашку из Ужица, 1690. године, у време Сеобе Срба под вођством Патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића. Анча је била врло енергична жена, веома строгих начела. Живела је са супругом Николом и сином Павлом у заједничком домаћинству. Сенежанови су били источноправославне вероисповести. Били су верници и славили су крсну славу Светог Николаја Чудотворца, 19. децембра. Никола и Анча су имали четворо деце: Стефана, Павла, Еву и Трифуна. Павле–Паја Сенежан рођен је 24. октобра 1873. године, у Сремским Карловцима, у имућној породици. Бабица на рођењу била је Марија Хаиновић, а крсна кума Ева Стаић. Павле је био онижег раста, вредан, пријатног изгледа, али напрасит и веома пргав. Био је војник у царској аустроугарској војсци, из које је отпуштен око 1899.године. По доласку из војске, бавио се земљорадњом, ратарством и виноградарством. На ораничним површинама сејао је кукуруз, пшеницу и детелину. У Сремским Карловцима, на потезу Боцка и Черат, имали су породичне винограде и воћњаке. Воћњаци су били уз комшијску међу, тако да су практично служили као ограда. На Горњем Черату су имали кућу–салаш са „гонком” и просторијама, међу којима је била и штала за стоку. Салаш је био изграђен од тврдог материјала. Имали су и бунар, дубине 80 метара, чија је основна намена била обезбеђење воде за прскање винове лозе и за појење стоке. Паја би рано ујутро упрегао коње и запрежна кола, те би загрнуо „дуцин” од јагњеће коже и свакодневно боравио на салашу, где је вредно радио око земље и стоке. Његов омиљени коњ се звао Путко. Паја је био весео, поштен и добар човек. Волео је децу, био је уважен човек од народа, али је био „љута гуја”. На салашу и у кући боравили су надничари, односно слуге које су помагале око домаћинства и радова у винограду и храниле свиње и овце. Спавали су у дворишним просторијама породичне куће, на слами и сену изнад штале, преко којих би прострли покровац–поњаву. Једном приликом Паја је био на вашару у селу Сасе (садашњи Нови Карловци), где се загледао у младу и стаситу девојку. Одмах је одлучио да је узме за жену. Девојка је била Живана Иванић, рођена 19. децембра 1879. године, у здравој сељачкој породици, од оца Милоша и мајке Милице, рођ. Кукољ. Живана је имала три старије сестре: Неру, Вату и Јулијану. Мајка Милица им је рано умрла, те је отац Милош преузео бригу и сам одхранио све четири кћерке. Павле Сенежан је имао 26, а Живана Иванић 18 година када су се венчали у Саборном храму Свети Николај у Сремским Карловцима. Било је то 20. јануара 1900. године. Кумови су били Никола Граорац и Урош Грбић, уз присуство Стевана Јовића, капелана. Павле и Живана су изродили једанаесторо деце, од којих су преживели: Никола, Милан, Љубица, Персида, Тривун и Видосава. Павле је волео да свој и животе својих ближњих држи чврстом руком. Морало је бити како он жели и каже. Веома је држао до своје нације и српских обичаја. Након објаве рата, био је свестан да ће бити мобилисан у аустроугарску војску, а није хтео у рат против своје српске браће. Пријавио се као добровољац (имао је 41 годину) и решио да буде са својима, делећи битку и муку. Тачних података о његовом ратовању нема, као ни прича о том делу његовог живота. Ако је и причао, то је радио са „људима”, а не жени и ситној деци. Оно што је поуздано јесте да је као добровољац учестовао у Великом рату и био у Другој чети небораца за позадину, те је као српски војник, редов, био учесник повлачења српске војске преко Албаније. Након завршетка рата, добио је земљу у Степановићеву као следовање солунцу, односно за заслуге и учешће у рату. За време његовог одсуствовања на Солунском фронту, Живана је водила породично домаћинство са својим свекром Николом и свекрвом Анчом. Бринула је о нејакој деци, радила у винограду и на њиви, од које су се издржавали. Имали су и велику пецару за ракију, која је пружала услуге и трећим лицима. Пецара је непрекидно радила од октобра до марта. Објекат је био у дворишту породичне куће, величине 7х12 метара. Накнада за коришћење услуга пецаре била је, по правилу, у натури, односно у одређеној количини ракије. Углавном се пекла ракија од кома, односно остатака исцеђеног грожђа, те се зато и данас зове комовица. Док је Паја био на Солунском фронту, изненада им је умро син Милан, у 16. години живота. Добио је тровање, односно „бронт” упалу, након задобијеног ударца у руку. Милан је био стасит младић, музички надарен и свирао је хармонику, са којом је сахрањен. Ову трагедију Живана је веома тешко поднела. Била је исцрпљена и онемоћала, а и забринута јер није знала да ли joj је муж жив. Живана је водила бригу о нејакој деци и газдинству, продавала је вино и ракију и тешко преживљавала. Када се Паја вратио кући са фронта, сазнао је за трагедију која их је задесила. Изнемогао, гладан, мршав, какав је стигао кући, нашао је утеху у непрестаном раду, желећи да надокнади пропуштено време. Неколико година после доласка са фронта, Живана је родила још једну кћерку, према којој су обоје гајили велику и посебну љубав. Павле је био члан удружења виноградара од његовог оснивања, 1921. године. Био је познати винар. Излагао је вина на сајмовима у Сремским Карловцима и околини, о чему сведочи и каталог излагача и понуђача вина и воћа на сајму и изложби у Сремским Карловцима, 1930. године. Том приликом је изложио 150 hl мешаног вина, чија је цена била 4 динара по литри. Као велики боем, није пропуштао прилику да се добро провесели у друштву пријатеља са музичарима. У данима бербе, квечовања и пресовања грожђа, породично расположење у кући било је посебно. У вечерњим часовима постављали би дугачки сто у дворишту, где су се окупљали берачи, пријатељи, фамилија, кумови и веселили се уз локалне тамбураше до раних јутарњих сати. Овакав начин обележавања бербе представљао је и један вид захвалности Господу за обилне дарове и принос који је у тој берби убран. Паја је био познат по већем броју кумстава, посебно са породицама слабијег имовног стања. Те породице су га веома уважавале. Паја је имао старијег брата Стефана, који је био имућни домаћин. Стефан је био ожењен Љубицом Репић из Ковиља, са којом је имао две кћерке, Ану и Ангелину. Помагао је изградњу нове гимназије у Сремским Карловцима и превозио својим запрежним колима и коњима грађевински материјал за изградњу. Превозећи даске и греде, на главу му је једна пала, те је, од последица повреде, окончао живот у 32. години, у болници, у Загребу. Паја је имао и млађег брата Трифуна, који је држао кафану и био ратар. Трифун је био ожењен Станом Беуц из Ковиља. Нису имали деце. Након Трифунове смрти, Стана се удала за имућног виноградара и винара, удовца Душана Апатовића, са којим није имала деце. Интересантна је прича коју су њих двоје водили пред Душанову смрт, а односи се на имовину. Душан је рекао да своју имовину оставља братанцу који носи његово име. Стана је била изненађена и на питање зашто је њу прескочио, овај је рекао да је прва жена – сестра рођена, а друга жена – сестра од тетке. Стана, оштра и промућурна и помало повређена, рекла је да жели, кад је таква ситуација, да је сахране поред првог мужа, пошто му је „сестра рођена”. Стана је била је велики донатор црквама. Умрла је у 93. години. Наследници имовине су по добијеном упутству поступили и сахранили је у породичној гробници Сенежанових. Пајина млађа сестра звала се Ева–Евица. Њој је њихов деда Никола Сенежан преписао једну кућу на Белилу, где је живела са мужем Ђорђем Сомборцем и сином Васом. Васа је добио надимак „Зумбул” јер је увек носио свеж зумбул закачен на шеширу. Павле је умро природном смрћу, у Сремским Карловцима, 17. новембра 1941. године, у 68, а Живана 1. фебруара 1974. године, у 93. години живота. Живана је преживела и Други светски рат, одузимање земље, болест, немаштину и још једну трагедију. Најмлађи син Тривун, који је завршио трговачку школу у Загребу и био угледан трговац, погинуо је у Степојевцу, 17. октобра 1944. године, у завршним операцијама, борећи се за ослобођење Београда. Живана је сама упрегла породичну запрегу и отишла да идентификује тело свога сина, довезла га и сахранила у породичну гробницу Черат у Сремским Карловцима. Сећаћемо се до краја живота избораног, измученог и тужног лица високе старице Живане, обучене у дубоку црнину, са црном марамом на глави, коју никада није скинула од прве трагедије која ју је задесила па до краја њеног мукотрпног живота. И поред чемера и туге која је није напуштала до краја живота, осећали смо у непосредним разговорима бака Живанине топле речи и љубав коју је гајила и несебично пружала нама деци, њеним унуцима и праунуцима. Радовали смо се сваком сусрету са бака Живаном, а посебно смо били срећни и са нестрпљењем чекали да нам пружи коцку шећера из своје кецеље, у то време најслађи и најдражи поклон слаткиш за дечицу. || 5 фотографија

Павле Сенежан (1873-1941)

Front || Др Милан Симоновић у Солуну са рањеним официрима (горњи ред, други с лева)