Босиљка, рођ. Сремчић, Танкосић (1881-1964)

Ово је кратка прича о мојим прадедовима Константину и Георгију, људима овоземаљским, обичним, Србима православне вере који су за време Првог светског рата били мобилисани у аустроугарској војсци. У њој се помињу и мој дедатеча Лука, солунац, и прадедастриц Душан, а дотиче се и њихових ближњих и нас, каснијих потомака. Написана је по Родослову породице Бугарски из Новог Сада и породице Танкосић из Сусека, који је саставио мој отац, прим. др Витомир Бугарски из Новог Сада, прикупивши сачуване податке и сећања рођака и потомака. Мој прадеда Константин Коста ст, прво дете мог чукундеде Лазара Бугарског, родио се у Клиси 11. априла 1879, а умро у Новом Саду 1. октобра 1951. Оженио се Даринком Милић из Новог Сада, рођеном 12. децембра 1881. а умрлом 30. септембра 1949. Имали су седморо деце, овим редом: Јелена (1901–1970), Катица (1902–1976), мој деда Константин мл. (1904–1984), Стеван (1907–1974), Лазар (1910–1927), Никола (1914–1969) и Павле (1918–1945). Мој прадеда Коста ст. имао је два надимка: „Клисан”, јер му се отац доселио из Клисе, и „Брашнар”, јер је још пре Првог светског рата држао трговину брашном на углу улица Темеринске и Бранка Радичевића, све до 1921. године. Купио је кућу у Улици Торањ (Toronyutca). У Краљевини Југославији та улица се звала Бранка Радичевића, за време мађарске окупације 1941. прво се звала Чанго, затим Секељи улица, да би после Другог светског рата поново добила име Бранка Радичевића, како се и данас зове, а повезује Темеринску са Кисачком. У тој кући су се родили и мој деда Константин мл. и мој отац Витомир. Константин ст. Бугарски 1916. године био је мобилисан у аустроугарску војску, а његова жена, моја прабака Даринка, остаје сама са шесторо мале деце. Прадеда Коста успео је да побегне из аустроугарске војске и рата. Бегунце су у то време звали логоши. Да није успео, ова прича била би другачија. Овако, прадеда се крио у новосадском атару, а његова жена Дара му је носила храну, у време кад иначе иде на њиву да ради. Тако је моја прабака Дара, енергична и вредна жена, постала прави газда у кући и „страх и трепет” за децу, а касније, како је се сећа мој тата, и за унуке. Она је одржавала и водила домаћинство. Била је уредна и побожна жена, касније чланица Кола српских сестара. Ишла је у Опленац и у свете дане на Водицу водила децу, а касније и унуке. Редовно је ишла у цркву и у породици Константина старијег поштовали су се сви верски празници. Најстарији син најстаријег сина Константина старијег је мој отац Витомир и у Родослову он пише: „Најрадије се сећам одласка код деде на Божић, да будем положеник. Претходно вече нисам могао дуго да заспим и гледао сам лелујаве сенке на плафону од кандила у житу које је мама посејала у тацни пре Божића. Ујутру, пре зоре, отац ме је будио и са већ припремљеним пиштољем са плутаним експлозивним пуњењем (плутана патрона) одлазио сам пред дедину кућу и пуцао да га тобоже пробудим. По целој кући је прострта слама, па и под столњак на столу по обичају православном. Божићно славље по верском и народном обреду баба Дара је строго спроводила. Сећам се да сам пио варенику (пиће справљено од вина, меда и бибера). Деда и ја смо секли божићни колач, који се налазио на послужавнику пуном јабука, сувих шљива, ораха и стотинарки Краљевине Југославије. После сечења, деда је обе половине колача заједно унакрст дубио и у удубљења сипао вино, које смо нас двојица унакрст сркали наизменично. После тога је стављао банку (10 динара Краљевине Југославије) у чашу вина, а ја сам је испијао до дна да дођем до банке. Такође је парче чеснице у којем је био новац било окренуто према мени, да ја нађем тај новац, и деда би га потом стављао за икону, а мени је заузврат давао нову банку. На први дан Божића, поподне сам ишао на Темеринску улицу да гледам како момци јуре на коњима и ’терају Божић’. Ових неколико цртица су само део оног живота... који сам доживео у дединој кући и остао ми је у веома лепој успомени.” После Првог светског рата добио је пет јутара земље од аграрне реформе и бавио се повртарством. Имао је и дозволу за улов рибе пређом (дугачка мрежа) у кубицима (баре настале после вађења земље за прављење черпића), барама и рукавцима око Новог Сада. Са својим братом Ђоком и децом ловио је рибу и делили су је на делове према учешћу. Мом оцу, а његовом унуку Витомиру, то је остало у пријатном сећању: „Двориште пуно рибе, а ми деца бацамо чикове паткама надајући се да ће они живи проћи кроз пачија црева. Баба Дара би заложила белу пећ и у неколико плехова пекла ситну рибу, караше и сличну, да буде реш, коју бисмо сви у сласт појели... Баба Дара је пекла хлеб у тој пећи, наравно и лепиње, које смо топле јели са машћу и посољене. Из те пећи је била добра и кромпирача и печена бундева посута прах шећером. Одлазио сам често код деде да се играм. Он би полако, не журећи, нешто радио. Често је у јесен кувао у оранији кромпир за свиње, а ја би га тада љуштио и уз мало соли јео. За време Другог светског рата помагао сам деди да старим циглама поплоча двориште и на улици простор испред куће све до асфалта. То је била велика површина и радили смо данима. Ишао сам и на њиву да помажем, али са мање одушевљења.” Мој прадеда Коста ст. био је снажне грађе, леп човек, тихе и доброћудне нарави, насупрот својој жени Дари. Није се одликовао нарочитом вредноћом; био је више боем, волео је да у друштву попије вино и понекад се дуже задржи у кафани. „Шира породица Бугарски је неговала окупљања и породични живот. Волели су да буду заједно и да се друже. Породична окупљања су била посебно изражена за време свињокоља (забијачки) у касну јесен... Увече, кад би се посао привео крају, одрасли би после јела седели, пили вино и разговарали. Сећам се да се једном теча Лука разгневио причајући о издајству Вука Бранковића на Косову, а другом приликом је причао како је из руског заробљеништва (у Првом светском рату) преко Архангелска путовао бродом Атлантским океаном, па Средоземним морем до Солуна, да би се као добровољац прикључио Српској војсци. Лука Паланчанин, муж Јелене, најстарије ћерке Константина ст, учествовао је у пробоју Солунског фронта и одликован је.” Константин Коста мл, мој деда, оженио се 1931. Наталијом Танкосић из Сусека. Имали су два сина: Витомира, мог оца (1932–2011) и Ђурицу, мог стрица (1934). Мој прадеда Георгије Ђока Танкосић, четврто дете а најстарији син мог чукундеде Стевана Танкосића, родио се 31. јула 1881. у Сусеку, а погинуо априла 1944. Оженио се Босиљком Сремчић из Лежимира, рођеном 1881, а умрлом 1964. Имали су петоро деце, овим редом: Софија (1903–1987), Наталија, моја бака – мајка (1906–1976), Јован (1912–1980), Александра (1919–1984) и Душан (1922–1941). Када му је отац, а мој чукундеда Стеван, умро 1914, прадеда се вратио на очевину, а своју кућу давао под кирију. Ускоро је мобилисан у аустроугарску војску, а прабака Босиљка остаје сама са троје мале деце. У време када је био на одсуству, умире аустроугарски цар Фрања Јосиф I, а на власт долази његов синовац Карло, за чије владавине војска почне да отказује послушност и тада дође до расула. Прадеда Ђока не жели да се врати у рат и остаје у Сусеку, али се није крио. Жандари су га нашли код куће и одвели у војску. Аустроугарске власти из Илочког среза су за казну из куће однеле маст, брашно, жито и све остало, тако да су морали да једу кукурузни хлеб и до краја рата су тешко живели. Прадеда Ђока је волео да учи и био је најбољи ђак у целој сусечкој школи. Читао је књиге, нарочито Свето писмо. По савету попа и учитеља, његов деда је хтео да га даље школује, али се његов отац Стеван томе противио. Нажалост, када је Ђока завршио основну школу, деда Самуило је умро и он није отишао на школовање у Нови Сад. „Ђока је био врло вредан и врло строг човек, али правичан. Своју децу је у истом духу васпитавао. Женска деца су, поред уобичајених послова, посебно зими, и до касно у ноћ, уз светлост петролејске лампе, ткала себи опрему за удају. Свог старијег сина Јована је дао у Бачку Паланку да изучи за трговца, иако га је то доста коштало. У то време је била економска криза и новац је био врло скуп, а роба јефтина... Ипак, радећи вредно и штедећи, Ђока је успео да увећа имање. Купио је велику њиву...” Насупрот Ђоки, његова жена, моја прабака Босиљка, била је мирна и тиха жена, врло благе нарави; права жена једне патријархалне породице. Умрла је 1964, у својој 83. години. Ђокин млађи брат, а мој прадеда–стриц, Душан Танкосић, седмо дете Стевана Танкосића, родио се у Сусеку 8. фебруара 1900, а умро 12. октобра 1994. Када је 1917. Душан „сазнао да га очекује позив у рат, по савету једног пријатеља почео је да гладује. Гладовао је око месец–два и ослабио толико да је био кост и кожа. Пред регрутском комисијом појавио се намазан шафраником (шафраном), ’што жене мећу у супу’, и тако је био жут и мршав да је лекар, када га је видео, рекао: ’Водите га, ускоро ће умрети.’ На тај начин се ослободио рата и по савету истог пријатеља врло постепено се враћао нормалној исхрани да се не би разболео.” Оженио се први пут Персидом Бугарски 1917, са само 17 година. Имали су два сина: Славка (1918–1944) и Стевана (1921–1942). Обојица су веома млади погинули као партизани у Другом светском рату. Нису били ожењени и нису имали потомство. Мој прадеда–стриц Душан Танкосић, после Другог светског рата, оженио се други пут. Са својом другом женом Саветом Мичић није имао деце. Када су му умрле и прва и друга жена, живео је, потпуно сам, последњих девет година свога живота. Умро је у дубокој старости, у својој 95. години, 12. октобра 1994. Нисам преко прича упознала ниједног прадеду с мајчине стране и не знам готово ништа ни о другим прецима. Сећања су остала у тами, или су заувек нестала. Већина мојих предака, ако не и сви, доживела је бар један рат. Неки од њих су преживели један, а неки два. Неки можда чак и три. Исто се дешава и њиховим потомцима. Рођена сам у Србији 1961, а мој син 1983. и већ смо преживели рат, онај десетогодишњи 1990/2000. Ратови и велики друштвени потреси значајно мењају и судбине нас обичних људи, а мирни периоди, чини се, трају сувише кратко. С надом да ће ратови заувек престати, ову причу посвећујем сенима свих мојих минулих предака и онима који сада живе и потомцима који ће живети. Маја Бугарски У Новом Саду, 23. децембра 2014. Стотину година после почетка великог и ужасног Првог светског рата || A group of 6 photographs.

Душан Танкосић (1900-1994)