Аустроугарска је већ у јулу 1914. извршила мобилизацију на простору Далмације (под управом Аустрије) и Лике (под управом Угарске). Мој отац, који је одрастао у Обровачком селу Голубић, имао је тада седам година. Остала су му сјећања на мобилизацију. Људи су у овим крајевима вјековима живили тихим и горким горштачким животом, чувајући народну традицију, поштујући божје заповести, штитећи породицу, чувајући стоку од вука и хајдука и мало љетине од града и суше. Чували су своје Православље - Свето Тројство: Божић, Ускрс и Крсну славу, мада често ни за ова три велика дана нису имали шта су требали. Важно им је било да нико не дира породицу и православље, а одлазак у рат им није било ништа ново. Колико су желели да заштите породицу од рата и страдања говори анегдота да су женама довикивали да скувају паленту за ручак, да ће мало задоцнити, али сигурно доћи за ручак. Неки су се вратили након више од четири године, а већина никада. Углавном се ни не зна где су и када погинули. И након сто година од њих ни трага ни гласа. Они који су преживели Велики рат, имали срећу да се пребаце на праву страну, добили су 1919. добровољачку земљу и отишли у равну Војводину. Они који су крајем рата нашли у пораженој војсци о рату су ћутали. Постоји веровање да прича о страдању дозива ново страдање, зато о Великом рату у народном предању постоји мало прича, а много ћутања. Рат и умирање нису били ништа ново, па су зато причали о првим аутомобилима. Да би објаснили неуком народу казали су да су видели запрежна кола која иду без коња и волова. А народ, неук и непросвећен, причао је за такве да су сишли с ума и да им је рат ударио у главу, јер кола нит' су када могла, нити ће икада моћи да иду без коња и волова. За људе у мом родном крају тешке су биле и поратне године, тако да су 1919. многи умирали од шпањолице (шпањолска грипа). Умро је тада, 41 годину пре мога рођења и мој дјед Спасеније Веселиновић који је успјео побећи од рата, али га је стигла шпањолица. Дјед по мајци Никола Секулић умро је пет година прије мог рођења, а никада нисам сазнао да ли је ишао у Велики рат, јер сам у дјетињству одрастао уз приче о Другом светском рату. Срећом, живот побеђује ратове. Међу ретким преживјелим који су се 1918. вратили у мој родни Голубић био је и Лука (Лућа) Драгичевић. Кад је кренуо у рат, оставио је код куће жену и девет кћери, а вративши се из рата, добио је 1919. сина Петра који ће сачувати очево презиме. И Петар је имао десеторо деце, шест кћери и четири сина. Нема више ни Петра Лучина међу живима, али остаје његово многобројно потомство. Његова кћерка Стана удата је за мог брата Лазу, тако да су моје две синовке: Милка и Весна потомци тог Луће, односно Петра Лућина. Тако сјећања и ратови одлазе у заборав али живот траје.
-