Милан Илић (Мазин, 1875 – Нови Сад, 2. јул 1935) рођен је у месту Мазин, у Лици. Отац му се звао Радин. Редовну војску је одслужио и службу наставио у сталишту Краљевског Угарског Хрватског и Славонског оружиштва, од 7. октобра 1899. до 16. августа 1912. године. Постављен је за судбеног канцеларисту код Судбеног стола у Пожеги 15, односно 16. августа.(3) Оженио се 1913. године Даницом, рођеном као Тереза Хартман (Вуковар, 5/17. мај 1893 – Нови Сад, 17. децембар 1961). Тереза je римокатоликиња која је у православну веру прешла пред удају и тад узела име Даница. По црквеним и земаљским брачним законима Хрватске и Славоније било је потребно да једно од двоје супружника, уколико нису исте вере, пређе у другу веру.(4) Отац јој се звао Руперт и био је управитељ помоћних уреда краљевских финансија, а мајка се звала Марија, рођ. Пиша. Милан је мобилисан, из Пожеге, у аустроугарску војску на самом почетку рата. Супруга Даница је остала са тек рођеном кћерком Лепосавом (25. септембра 1914 – 14. јула 1915. године)(5) у Пожеги, у кући својих родитеља. Био је распоређен на Јужни фронт. Аустроугарска војска је у првој години рата у Србији, на Јужном фронту, под заповедништвом генерала Оскара Поћорека, доживела потпун пораз; нарочито у двема биткама: Церској (16–20. августа 1914) и Колубарској (16. новембра – 15. децембра 1914). Стога је, након великих губитака, аустроугарска војска била присиљена да се повуче преко Саве и Дунава, чиме је цела Србија била привремено ослобођена. Тада је у Србији остало заробљено око 60.000 војника и 734 официра.(6) Штаб Заробљеничке команде у Србији је био у Нишу, а командант је био потпуковник Стеван С. Шапинац. Милан, аустроугарски официр(7), био је заробљеник у Првој заробљеничкој чети у Пироту(8), при штабу Моравског заробљеничког одреда је био распоређен као писар.(9) Као официр и писар имао је плату(10) и право кретања по месту(11). То је значило да се команда не обавезује да обезбеди место становања и храну за заробљене официре него да они са том надокнадом себе опскрбе. Заробљени официри, са платом, били су дужни да сваку промену места пребивања пријаве. Из преписке се види да је Милан послао супрузи Даници 60 круна али, такође, и да потражује да му се пошаљу паре. Каже: „… свега има само новаца нема…”(12). Даница је добијала принадлежности за Милана од стране Аустроугарске, али недовољне за живот(13). О слободи кретања се из дозволе може ишчитати да је имао право кретања од 11 до 13 часова пре подне и од 17 до 20 часова после подне. Ратни заробљеник свештеник Габријел, Габро Цвитановић, у свом Ратном дневнику каже: „Сви заробљеници нису нигде толико слободе уживали као у Србији”(14). Милан пише, веселим тоном, из Пирота својој шогорици, Хермини Хартман: „… Ја фала богу прилично, шешир наерим те се шећем и чекам нестрпљиво повратка”(15), што потврђује наводе Фра Габријела. Праве невоље српске војске, као и цивила, а самим тим и аустроугарских заробљеника, почињу у јесен 1915, након офанзиве под командом фелдмаршала Аугуста фон Макензена. Аустроугарска Балканска армија и 11. Немачка армија од око 500.000 војника, 10 авионских ескадрила и бројна речна флотила на Дунаву и Сави, покренуле су 6. октобра 1915. највећу офанзиву на Краљевину Србију. Њима се придружују и две бугарске армије. Војска Краљевине Србије није била у могућности да се одупре надмоћнијем непријатељу. О капитулацији није било ни помисли, те је државни врх Краљевине Србије донео одлуку да се изврши повлачење преко Албаније ка јадранској обали, где би их дочекали Савезници и помогли им да се опораве. Писаних трагова о том повлачењу и Албанској голготи код Милана Илића не налазимо. Последњи писани траг из Србије је разгледница датирана 28. марта 1915. године. О путовању преко Албаније сазнајемо више поново из Ратног дневника фра Габре(16), који даје детаљнији приказ путовања из Србије преко Албаније до Волоне, затим бродовима до Асинаре. Милан Илић је стигао на Асинару(17), те се претпоставља да се кретао истим оним путем који описује фра Габра. Први траг о његовом путу ван Краљевине Србије је на разгледници која је датирана 10.05.1916. године. На врху аверсне стране, написано Милановом руком, стоји: „Prigoner Milan Ilić sergenta II Repardo II Gruppa Asinara”, што у преводу значи: „Затвореник Милан Илић, водник II Одељења II групе Асинара”. Из текста се не може ништа сазнати о животу у логору, осим да је заробљеник жив. О мучном животу, оскудици, болести, епидемијама и морталитету може се сазнати из раније помињаног Ратног дневника фра Габре(18). Милан је са Асинаре послао три разгледнице (толико је сачувано) са готово истим текстом(19). Након тога, нова пошта стиже из Пожеге у Француску, у Каен(20). Даница Илић, супруга Миланова, шаље своју фото-разгледницу. Адресовала ју је: „Милан Илић feldwebel (водник) бр. 3192”(21). У заоставштини налазимо и Миланову фото-разгледницу, адресовану на Даницу Илић, где јој шаље адресу. На реверсној страни је слика Милана како седи са свеском у руци, а на горњем делу униформе стоји број 3192. Стога закључујемо да је са Асинаре, у другој половини 1916. године, депортован у логор у Француску. Последњи писани траг је писмо из Тулона(22), датирано 2. јануара 1918. године. У Тулону је пришао српском добровољачком одреду и одатле кренуо за Солун. У српској војсци служио од 28. јануара 1918. до 28. јануара 1919. године.(23) Био је у 2. чети 3. батаљона 307. пешадијског пука.(24) Учествовао је у пробоју Солунског фронта и добио орден Св. Саве. За заслуге у рату је добио и кућу у Степановићеву, која се налазила на месту данашњег трга. Из рата се вратио у фебруару 1919. године и у Славонској Пожеги 28. новембра исте године рађа му се син Борислав. Након две године, тј. 9. априла 1921, рађа му се кћер Зорка. Милан и Даница су са децом живели у Новом Саду, у Стеријиној улици бр. 17. Милан је у пензију отишао са места писара финансијског округа Управе у Сомбору, октобра 1922. године.(25) НАПОМЕНЕ (3) Подаци из документа Министарсва Финансија Краљевине Срба Хрвата и Словенаца бр. 7827, датиран 31. децембра 1923. године. (4) Извод из књиге прелаза источно православне српске цркве храма Св. Мученика Георгија у Пожеги за годину 1913, књ. II, стр. 9. (5) Документ датиран 22. септембра 1915, Пожега. (6) Стеван Шапинац, „Аустроугарски заробљеници у Србији”, чланак у наставцима, „Видици”, Београд, II/1939. (7) Фото-разгледница, датирана 2?. августа 1914. године. (8) Разгледница датирана 25. децембра 1914. године. (9) Дозвола датирана 8. јула 1915. године. (10) „… Док је за аустроугарске заробљенике била одређена новчана хранарина, која је за сваког часника износила 90 дин по глави. Тиме су сами заробљеници требали себи прибављати храну” (Шап. 32; РР I, 25). (11) Дозвола датирана 8. јула 1915. године. (12) Разгледница датирана 25. децембра 1914. године. (13) Свједоџба, Независна Држава Хрватска, број 8579–1941, датирана 15. свибња 1941. године. (14) Карло Јуришић, Фра Габро Цвитановић и његов ратни дневник : (1914–1918), Сплит, 1984, стр. 141. (15) Разгледница датирана 28.03.1915. (16) Карло Јуришић, Нав. дело. (17) Италијанско острво северно од Сардиније. (18) Карло Јуришић, Нав. дело. (19) Разгледнице датиране 10, 12. и 22. маја 1916. године. (20) Caen (изговор: kɑ̃, слично као Cannes) је град у француској покрајини Доња Норман-дија, удаљен 10 km од Ла Манша са којим га повезује Канал де Каен а ла Мер (Canal de Caen à la Mer), изграђен у време Наполеона III. Кроз град протиче река Орне. Град је седиште (префектура) департмана Салвадос (Calvados) и главни је град Доње Нормандије. (21) Фото-разгледница, датирана у децембру 1916. године. (22) Тулон је град и медитеранска лука на југу Француске, око 80 km југоисточно од Марсеља. То је главни град департмана Вар. (23) Документ датиран 31. децембра 1923. год, стр. 2. (24) Документ Савет града Новог Сада, бр. јединичног списа 58/31 бр. регистра 417/1875, датиран Милановом руком на аверсној страни: 9. април 1924. (25) Документ датиран 31. децембра 1923. год, стр. 2.