Мој деда Душан Димитријевић рођен је 12.06.1895. у Призрену, а умро је 07.07.1980. у Нишу. Пре почетка Балканских ратова био је у војној школи у Скопљу, где се настава одвијала на турском језику. Кад је отпочео Први балкански рат, Душан се одмах јавио у добровољце и то као шеснаестогодишњак. Војну службу је наставио и у Првом светском рату, у Првој моравској дивизији. Учествовао је у биткама на Церу, Колубари и Дрини, као бомбаш. У току 1915. повлачи се са српском војском ка Албанији. Дошавши у Призрен са Степом Степановићем и Живојином Мишићем, свраћа у породичну кућу и на молбу његовог оца Николе, Степа Степановић га оставља родитељима јер је био јединац. По пробоју Солунског фронта придружује се војсци и, по завршетку ратних дејстава, служи још две године у Љубљани, до коначне демобилизације. Због рођачких веза са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом, вођом Црне руке, Душан је после Солунског процеса и Аписовог стрељања одлучио да промени презиме. Једина сачувана успомена на деду Душана је бајонет који је био у његовом војничком коферу са ратним успоменама. Кофер је остао у кући и након њене продаје 1980. Нови власници нису хтели да уступе кофер нити његов садржај, тако да нам је данас остао само бајонет који је Видосава однела у свој стан у Сопоту. Кућа у Призрену (Александра Мартиновића 20) у којој се чувао кофер спаљена је, као и читава улица, у погрому 2004. године.
Бајонет