Стеван Илић, након Првог светског рата

16. децембра 1914, болница у Ниређихаза (Nyiregyhàza) Петнаестог јуна 1914. постао сам војник код 21. домобранске угарске регименте. Шестог септембра пошао сам у рат и, ево сад, петнаестог децембра 1914, долазим са бојишта у болницу, тешко оболео од дизентерије. За то време сам се упознао са животом о каквом досад нисам имао ни појма. То је на мене имало великог утицаја, пошто је ово кратко време препуно догађаја и доживљаја. Желим да те успомене опишем сада, док су ми још свеже у сећању, јер сматрам да ће ми у потоњим годинама увек бити интересантне. Јер, да бих ово доживео, морао сам да прођем кроз толике опасности, које су у сваком часу претиле моме животу и здрављу. Морао се одиграти овај светски рат, јединствен у историји човечанства, морао сам узети учешћа у том рату, што је могло само ово поколење да учини. Мој положај као учесника у рату био је необичан: служио сам у страној средини; како код компаније са пушком, тако и код превијалишта, и у болницама као медицинар. Покушаћу из те велике хрпе доживљаја да бирам, да вадим један по један и да их, по могућству, прикажем у тадањој боји. Многи догађаји су избледели; неки су, пак, овом приликом дошли у сасвим друго светло. Али зато је сазрео главни штимунг; поглед на ствари ми се изоштрио, те ћу покушати да неке празнине попуним. Гледаћу да верно препишем белешке које сам писао у нотесима непосредно током одвијања тих догађаја. Те нотесе чувам као верне сведоке свега што сам преживео. Први нотес почиње овако: Шестог септембра 1914, у недељу, кренули смо на бојиште као први резервни батаљон. Први транспорт, цео пук, кренуо је много раније и већ су били стигли први рањеници. Сада већ није било оног лудог одушевљења него више забринутости, јер су се већ били појавили први гласници страшне стварности. Мене и једног колегу, по народности Румуна (звао се Ценариу), стрпали су заједно са простим војницима у теретни вагон. Било нас је око тридесеторо у вагону, тако стешњеним један поред другог да сам се радовао што на прљавом поду вагона могу бар мало да се испружим. Већ и од раније у војсци, а особито ових дана, своје потребе сам редуковао на минимум. У том погледу сам сваког дана ишао све даље, а доцније је било дана да сам своме телу пружао толико тек да одржим живот. Нисам се прао данима, јео сам шта сам дохватио. Уз пут на бојиште су нам давали воћа, али већ не толико као онима у првом транспорту, које су просто обасипали понудама. У оном глупавом одушевљењу ружили су и омаловажавали Русију, куражили се како ће они лако уништити руску војску. На вагонима беху натписи: „Директна кола за Петроград”, „Доле Србија”, итд. Још од почетка компликација са Србијом, ја сам се налазио у врло незгодном положају. Цео мој душевни живот постао је изопачен; морао сам подносити да се вређа мој национални понос, јер да сам на све реаговао ставио бих живот на коцку. Постао сам неповерљив и повучен у себе. Идући према граници, састајали смо се са избеглицама које су долазиле из Стрија, Дрохобица, итд. Били смо у Горњој Угарској, међу Рутенима. Ја тај несрећни, јадни народ нисам поближе познавао, већ сам једино нешто читао приликом парнице у Мармарошсигету, коју су Мађари водили против тобожње руске пропаганде (гроф Бобрински). Одмах сам према њима осетио велику симпатију. Она сирота подерана деца, лепушкасте горштакиње са црвеним марамама, много су ме подсећали на моје земљаке тамо у Лици и Банији. Заједничка нам беше судбина у рату. Раштркане сиромашне куће ипак су давале пријатан утисак, јер је предео био красан. Била је управо пала ноћ када смо зашли у брегове Карпата. Не знајући, наравно, колико дуго ћемо да путујемо, веома сам жалио што их нећу видети. Судбина ми је испунила жељу да се нагледам Карпата, јер сам тим истим путем пролазио у више махова; иако, на жалост, нисам могао да идентификујем прву успомену са доцнијим сликама – толико се беше све променило. Рат, на територији где је формално „пријатељска” војска била прави непријатељ, беше све опустошио. Чекајући дуго на станицама, распитивали смо се код приспелих рањеника о томе како је на бојишту. Ја сам тражио своје земљаке и могао сам да их препознам на први поглед. Не само српска физиономија већ и оно душевно стање које се оцртавало на њиховим лицима, били су ми знак распознавања. Већина Срба познавала се по ћутању, јер неки нису знали а други нису хтели да говоре мађарски. Први Србин кога сам после толико месеци срео био је један Банијац. Свакако је имао разлога што је са мном тихо говорио. Иако сам провидео у њему правог српског националисту, што је и он у мени могао опазити, ипак смо се опрезно и увијено изражавали. На растанку ми рече неколико пута: „Чувајте само своју главу”. Ја сам знао шта хоће тиме да каже, јер сам и сâм све време био тог мишљења. Врло смо споро ишли. На свакој станици смо дуго стајали, негде и по цео дан, јер железничка пруга беше пуна силних вагона. Много више кола се враћало, препуњених рањеницима, болесницима, избеглицама. Једне лепе вечери изашли смо из вагона да прошетамо по околини. На станици је било много Пољака, пољских Јевреја. Том приликом дошло је до манифестације мађарско-пољског пријатељства. Мађарски школовани војници су се скупили и направили хор. Отпевали су пољску химну и још неке патриотске пољске песме. Мађари и Пољаци су све време стајали гологлави. Прост војник је од свега тога мало разумео, а још мање осећао. Те идеје, сугерисане преко новина, ухватиле су корена само код интелигенције, и то површно. Доцније сам имао прилике да чујем на сваком кораку псовке Polak istenet (бога пољског), јер срце није осећало искрено пријатељство, а оно што су новине надувале лако је изветрило. Што смо се више приближавали непријатељу, наши стратези бивали су све нервознији. Често су биле веома комичне те велике и мале војсковође, које још никад нису биле у рату. Једног јутра узбунио се цео батаљон, јер је један лајтнант, пун адвокатског знања, тврдио пред неколико кадета, да је на левом брегу видео коњанике, наравно непријатељске. Пошла је извидница, састављена од најхрабријих војника. После неколико сати, вратили су се мртви уморни, јер су, по стратешким правилима, обишли брег и хтели да нападну непријатеља са леђа (прим: непријатељ их је могао видети, иако су га обилазили!). Успех није био лајтнанту по вољи. Довели су два сељака, која су аустријски официри послали да дају знаке фењерима. Забадава су имали званичне исправе и забадава је заповедник места познавао те људе – сумња је и даље остала и лајтнант је осумњичио цео аустријски landwehr (домобране) да пактују са Русима. Чим смо стигли у ратно подручје, почела је крађа и отимање. Економско одељење није понело са собом никаквих намирница већ је силом одузимало стоку од сељака. Преплашени народ није знао како да сачува своју сиротињу. Јевреји су тако одвратно искоришћавали беду народа да у прво време нисам могао то да гледам. Доцније је та слика постала свакодневна, морао сам да се привикнем и на то. 12–14. септембра 1914, у близини Лвова (Лемберга) Први дани на земљи где се разлегала пуцњава топова и пушака... То је била, како сам доцније дознао, тзв. друга Лембершка битка. Долазиле су безбројне чете из разних далеких крајева, разних језика и обичаја, да искваре и оставе своје здравље и живот у Галицији. Те људе, већим делом, није гонила заједничка идеја. То чудно комешање, узбуну мирног, деценијама сталоженог живота, беше покренула заповест самодржаца. Људи су ишли, гоњени страхом од казне, у чељуст смрти. Први утисци беху необично јаки. На путу од Рудки до Комарна много војника, трена, вике, гурања, нереда и прљавштине – једна нова, тако чудновата и страшна слика, коју никад нећу заборавити. Испочетка ме је фрапирала, а доцније ми је постала тако одвратна, да сам чекао да је се што пре ослободим. Код трена видим једног нашег баћу Сремца са црвеним обојцима, широким опанцима, чакширама на боре, пршњаком са црвено оперваженим огледалцима. „Помоз’ Бог брате!” и као да ми је био рођени брат, толико смо се један другом обрадовали. Он је био један од оних Сремаца који су на стотине дошли у Галицију са својим најбољим колима и коњима, да кулуче, да служе сваком безобразном подофициру Мађару или Шваби, који су мислили да имају право да ове сироте људе киње и муче. Било је у њима још оног нашег сремског хумора и весеља, који је често био испрекидан уздахом и јадиковањем. То је све речено у завијеној форми, јер таква времена беху, да брат са братом није могао отворено да говори. Али ја сам их разумео и осећао све њихове патње. С времена на време сам се опет састајао са њима. У највећем блату, на рђавом путу, чуо сам њихове гласове, где гоне већ измршавеле коње, који су једва вукли претоварена кола. Од коња су још горе изгледале њихове газде; подеране, прљаве, изгладнеле и неиспаване, тупо и непомично седећи на предњем седишту кола и сигурно сањајући о свом лепом Срему. Када сам их, у таквом стању, питао како им је, већ не беше код њих ни речи да се туже. „Види Бог, синко, не питај!” Број им је бивао све мањи, јер је многи од њих, пре повратка у Срем, умро од колере која се беше раширила у Галицији у јесен 1914. године. Ето тако је наш народ пропадао! Гинули смо од оружја на обе стране као војници, умирали од болести и беде као кулучари. Тако беше са Сремцима, Босанцима... Беху то страшна осећања – гледати свој народ како пропада у бездан, без циља, како се између себе коље и крвари. Једва смо стигли до Комарна, марширајући по цео дан без одмора, када је наједаред било наређено повлачење које је трајало до 25. септембра 1914. Ишли смо натраг, готово истим путем којим смо и дошли, све до Ст. Самбора, а даље смо ишли према западу. Куда смо све пролазили нисам бележио, јер није било воље ни прилике за то. Било је то, ваљда, најгрозније доба из рата, када човек није могао ни самом себи да се изјада. Увек међу војницима, запослен, гоњен у тешким штрапацима, по блату и киши. Сву снагу сам улагао у борбу за комад хлеба и мало сувог места, где бих увече одморио преморено тело. Прошли смо кроз многа села, варошице, преко многих потока, река и брегова. Понека слика ми је још и сада остала жива у сећању. 18. септембра 1914, Стара жава У селу смо остали неколико дана да се одморимо. За мене и мог колегу беше то врло опасно време. Отишли смо пуковском лекару да нас додели којој компанији, јер нам код трена нису хтели да дају ни толико хране колико су добијали обични војници. Ниједан лекар није могао да буде гора звер од овог пуковског према нама двојици. И сада га се сећам са највећим гнушањем. Одредио нас је обојицу да служимо са пушком у бојној линији као обични војници. То додељење сам добио онда када је од првог транспорта (пука) једва остало њих неколико; када је живот простог војника био раван нули, јер му је претила смрт од глади, смрзавања, колере. Када су долазили болесни војници пред лекара, он их није лечио, већ гонио горе од највеће солдатеске. Тако је за њега било много комотније. 18. септембра 1914, Chyrow (Хирив) Марширали смо непрестано, често и ноћу. Пред нама су многе чете пролазиле тим друмом, па је стога било тешко добити конака у селима. Уморан, гладан, сањив, гегао сам се по блатњавом путу као пијан; ноге су ми се аутоматски дизале. Нисам смео да заостанем јер сам сматрао да је то рискантно. Да сада, са овим искуством, поново доспем у тај положај, сигурно бих умео боље да се снађем. Никада не треба бити вредан и савестан када то иде науштрб здравља и личне егзистенције. У таквим приликама се увек може нађи лакши пут, који захтева само више окретности и лукавства. Ишли смо по свакојаким путевима, стазама; газили потоке и баре, пролазили кроз шуме. Изгледа да је било хитно, јер је команда гледала да што пре стигнемо до границе са Угарском. Ноћи смо већином проводили по селима. Била је то велика брига пронаћи конак, јер су села сва била пуна и препуна војске. Када бих већ нашао место за себе да преноћим, било га је веома тешко сачувати и одбранити од безобразних и насртљивих официра и подофицира. У сећању су ми још и сада понеке живе слике из тог доба: Предвече смо стигли гладни и уморни у село. Собе и боља места су за себе задржали официри и подофицири, док је прост војник и тада остао напољу, под ведрим небом. Било је то у доба када трен није ништа давао војницима. Још нису трупе биле ни честито смештене, а већ је сваки тражио да се дочепа чега из сељачких кућа. Јагма и отимачина је била као када бациш комад меса међу гладне псе. Наравно да на такав начин нису могли сви да задовоље своје празне стомаке. У то време лежао је у целој Галицији још неповађен кромпир по пољима. Како је кромпира било доста, војници би се, чим стигну у село, латили посла. Један би правио ватру и огњиште, други би накопао пун лонац (шљаку) кромпира и једва мало га пропрао у води, јер се није имало кад, а није било ни прилике да се човек бави таквим мирнодопским беспосличарењем – него се кромпир брзо стављао на ватру. И тако би се за кратко време цело село претварало у кујну. На све стране су светлуцале мале ватре, крцкале и пуцале даске са плотова. Крало се на све стране, без обзира. Уплашено становништво није ни помишљало да се брани пред том хордом којој празан желудац беше прва и последња брига. Сутрадан, на месту где је била „пријатељска” војска, беше све опљачкано и празно. Колера У то доба у Галицији беше избила колера међу војницима и становништвом. Она је трајала, у већем и мањем интензитету, готово два месеца, однела много жртава и много утицала на људе и живот у рату. Нигде није рат страшније изгледао него онде где је беснела колера. Страх од смрти беше све обузео. У том страшном стању, када је човечји живот био толико угрожен разним опасностима, нагон за опстанак беше добио животињски облик. Престали су сви обзири. Никада се нисам осећао тако близу смрти као у тим страшним часовима. Било је момената када ми је расположење било у тако депресивно да се граничило са болешћу. Потреси су били исувише јаки. Замишљао сам себе у ужасном положају болесника од колере, што сам могао постати сваког тренутка. Тада бих и ја, напуштен од свих, лежао негде поред пута, или у шуми, у блату, мучен боловима, чекајући да ме оставе последња снага и свест. Идући путем, виђали смо несрећне људе поред извора и потока где, гоњени жеђу, пију воду и сваки час, у великим боловима, повраћају. Очи су им биле упале, лица потамнела; стењући и пресамићујући се од болова, повраћали су из себе и последњи залогај, који су тешком муком стекли да би опоравили своју истрошену снагу. „Помозите ми људи, имате ли срца!”, чуло се често уз јаукање. Али на то њихово запомагање не само да им нико није пружао помоћ него су бежали од њих да се не заразе. То не беху више људи на које се полагала пажња, већ гомила прљавштине, заразе, које се сваки клонио. Њима, осуђеним на пропаст, још за живота одузимали су ципеле с ногу, торбе са стварима и храном. Глад, немаштина и хладноћа беху велики и нагонили су људе на такве нечовечне кораке. Шта беше у душама тих очајника, у тим страшним тренуцима? Код већине, мислим, то је било стање без мисли, јер велики, бескрајни бол и патња беху уништили у њима сваку мисао. Али је зато онај страшни израз лица много говорио, више него што би то учинио њихов прости говор. О колери нећу писати хронолошким редом него ћу оне успомене које су у тесној вези са њом споменути заједно, иако не потичу из истог времена. Пошто је било врло опасно имати посла са колерашима, сви су се извлачили од вршења надзора над њима. Тако је на мене пала коцка да морам да тражим сељачка кола и бринем се о транспорту тих болесника. Користио сам се својим знањем рутенског језика, те сам сакупио неколико кола и сместио у њих своје болеснике. Била је то страшна поворка. На закрченом путу, на коме су официри батином и револверима себи крчили пролаз, стварао се чистац чим би се појавило мојих неколико кола. Кад би који официр дознао да су у колима колераши, уплашено би ударао коња мамузама и у највећем трку остављао нас саме на друму. Поворка се лагано мицала друмом, уз стењање и повраћање колераша. Нисам имао ни сублимата, ни сапуна којим би се могао опрати и раскужити. Лебдео сам у највећој опасности, јер сам сваког часа могао да добијем колеру, пијући из закужених бунара и река. Када сам пролазио поред каквог брзог потока који је долазио са велике висине, смео сам да пијем воду, јер сам веровао да се на ту висину нису попели колераши да је загаде. Пио сам само прокувану воду. Једном сам дошао касно увече на један мајур од неколико зграда. Успут сам већ био предао моје колераше неком sanitätsanstalt-у, тако да сам био слободан, без посла и дужности. Хтео сам да се оперем и напијем воде у оближњој речици, која је шумећи пролазила поред мајура. Закључивао сам да то мора бити брдска речица, пошто брзо тече, те сам рескирао да се, онако жедан, напијем из реке, a да претходно не прокувам воду. Иако мртав уморан, спавао сам немирно, јер сам стрепео од заразе. На помисао да на себи већ опажам прве знаке колере, спопадао ме је хладан зној. Када сам се сутрадан пробудио жив и здрав, веровао сам у своју срећну судбину; није ми суђено да оставим кости у карпатским бреговима. * * * Овде почињу белешке које сам писао непосредно под утицајем догађаја на самој фронти. Те белешке преписујем из нотеса, који сам сачувао. Чекам до почне битка. Око мене се све комеша; људи су узбуђени, раздражени. Гомила утисака ређају се један за другим. Љубопитљив сам на све што се око мене догађа. Ја могу да будем хладнији од осталих јер у мени нема никаквог одушевљења; једина ми је брига да спасем свој живот. Истина је да су патње тако велике да би човека могле да нагоне на самоубиство, али је тим већа и моћ инстинкта за самоодржањем. Има случајева да и тај инстинкт ослаби. Када је тело сломљено умором и патњом, а мозак, измучен невољама, престане да мисли – смрт се могла неосетно приближити. 27. септембра Машинске пушке и топови пуцају близу око мене. Људи се крећу нервозно, ужурбано; заповедници још више вичу и грде своје потчињене. Наједном, у нашој близини, пукне шрапнел уз велики прасак, за њим и други. Слика око мене се сасвим променила. Што се могло сакрити, брзо се склонило и за кратко време, у сред дана, настала је гробна тишина, коју је покаткад прекидао јачи прасак наших и потмули прасак непријатељских топова. Мој друг и ја залутали смо у шуми, пењући се по бреговима. Када је пала ноћ, нашли смо се на врху брега, а пред нама је био један велики пласт сена. Нигде живе душе; разбежале су се и животиње. Пошто је била хладна јесења ноћ, увукли смо се у пласт и ту преноћили. 1. октобра 1914. Око мене се догађају такве ствари да се морам чудити како сам сачувао још здраву логику. На сваком кораку наилазим на много безобразлука, увреда и неправди, које морам једноставно да прећутим. Морао сам се помирити с тим да влада бестидна, некултурна солдатеска. Колико ми је било одвратно све то! Који пут, у узбуђењу, хтео сам да реагујем, али би ме задржао разум, пошто општој ствари не бих користио, а себе бих уништио. Зато сам се одрекао свега; свој живот сам редуковао на чисто анималне потребе. Оне су ми окупирале сву пажњу, јер сачувати у том паклу и голи живот – много је значило. 5. октобра, беда и болести Поред свег зла, морам да се бездушно борим и за најмање ситнице. И сâм сам отупео и губим сажаљење према туђој беди. Покрали су ме. Када сам, преко свога обичаја, био исувише савестан и превијао рањенике баш иза бојне линије, украдоше ми војници торбу са свим ситницама које су ми требале за живот. Нисам имао кашике, ножа, пресвлаке, обојка – ништа, нити се то могло добити у близини. Када сам се тако без свега намучио, радост је била велика када сам набавио једну кашику, и то дрвену, са којом особито прија јести кромпир у млеку. Гледам око себе шта се догађа са војницима. Официри их нечовечно киње, извлаче се од дужности. Војници су изложени највећим непогодама, а кад се разболе, долазе војни лекари да их дотуку. Не верују војнику ни када издише, а ту своју нечовечност оправдавају дисциплином. Ноћас сам спавао на изванредан начин. Руси су запалили једну велику фабрику дрва. Када сам стигао увече на то место, немајући бољег заклона, узео сам једну даску и легао на њу поред ватре. Тешком муком сам се некако сместио. И за оно мало места био сам у стању да се потучем, толико је тешко било човеку да задовољи своје потребе. Када се човек заглиби у блато беде, тада све дубље и дубље у њу упада. Претрпео сам једно страшно вече и ноћ, мислио да од тога горе не може бити, али сутрадан бих доживео нешто што превазилази сваку фантазију. После једне такве страшне ноћи, хоћу да забележим за успомену оно што сам преживео под утицајем једног таквог осећања патње, какво до сада још никада нисам доживео. Напаћен, изнемогао од глади, штрапаца и прљавштине, када су ме гризле беле ваши, буве, шуга, лежао сам у колима, јер нисам могао даље ходати од силних жуљева и рана на нози. Кроз подеране ципеле осећао сам сваки камичак и трн како ми се забада у ране. Био сам подаље од своје чете и слушао дерњаву и псовке тобџија, који су једва покретали топове по рђавом путу. Било је хладно вече. Наш трен наједном застаде јер је оближњи мост био разваљен. Од снега и кише набујале реке су преплавиле пут. Да не бих заостао за четом, морао сам покушати да негде пређем реку. Прескачући са камена на камен, тражио сам згодан прелаз да се не уквасим, али када сам дошао до дубине реке, све беше узалудно – упао сам у воду изнад паса. Вода ме је носила и препустио сам се судбини, јер ме беше обузело осећање немоћи. На срећу, струја ме однесе на другу обалу. Када сам стигао на суво, почео сам да дрхтим од хладноће, јер је била хладна ноћ касне јесени. Освртао сам се на све стране, као преплашена звер, без икаквих мисли. Упадао сам у дубоко блато и једва се из њега извлачио, без наде да ће том злу бити краја. Око мене беху исто тако очајни људи; нервоза и бес беху све обузели. Ни од кога се ништа није могло дознати. Напаћени војници су најодурнији и најбездушнији људи. Из далека се видела велика светлост, као да је горело какво село. У позадини снега и тамној ноћи, то је била необична светлост. Када сам се приближио, видео сам да је мој пук био на том месту. Војници су упалили ватре да откраве смрзнуте удове. Велика је то била радост за мене што сам могао да седнем поред познатих људи на мало сламе и угрејем промрзле руке и ноге. Уколико се то и могло назвати грејањем, јер док сам један део тела грејао на слабој ватри, други се смрзавао у хладној октобарској ноћи. Тако сам провео једну ноћ без сна. Залоткијец Сутрадан сам наставио пут, гацајући у блату преко колена. Пут био веома рђав. Ишли смо без икаквог циља, напред, натраг. Предвече смо стигли у велику шуму. Прво смо морали да прегазимо један до колена дубок поток. Било се већ одавно смркло када смо дошли на други крај шуме. Наши одлични официри су тек тада почели да се интересују куда ми управо идемо и има ли напред непријатеља. После два сата, дознадоше од извиднице да у оближњем селу заиста има непријатељских војника, те је наређено да се преко ноћи остане на месту, да се не би одао положај. Било је забрањено да се ложи ватра. Бадава сам покретао смрзнуте ноге ударајући о земљу, бадава дувао у руке; то није ништа помогло ни мени, као ни другима. Тако сам стајао и снегу, у хладној мрклој ноћи, тврдо уверен да ћу се до јутра смрзнути. Био сам очајан, готов да плачем, кроз главу су ми пролазиле мисли без икакве везе. Ипак сам се уздао у своју срећу. И заиста, нашао сам једно мало боље место, поред команданта, који се беше сместио у један пласт сламе и све заузео за себе. Он се ту осећао добро и није дозвољавао никоме да му се приближи, већ је грдио и кажњавао свакога ко би се усудио да га и најмање узнемири. Дочекао сам ту јутро и идућег дана наставио гладовање и друге патње. 10–15. октобра 1914. Проживео сам многе интересантне, необичне, страшне, дирљиве и очаравајуће тренутке. Сваки је за мене био једна целина, читав доживљај, и тада сам мислио да ће сваки доживљај остати у мојој души увек у истој светлости и боји. Али, као у биоскопу, може се гледати цео филм у даху, а могу се гледати поједини интервали. Ја, ево, хоћу да се зауставим код појединих слика на филму да бих могао боље да их посматрам. Разне мирнодопске импресије су праве карикатуре по својој бледоћи. Понеки песник мора да пребира по својој души да нађе искру инспирације, док нас, учеснике овог светског покоља, бацају у несвест силни утисци. Њихова јачина је као никада у мирно доба. Ено мог познаника који се са мном синоћ мучио и патио, чувајући своје изморено тело од непогоде – данас је испустио душу. Ја сам посматрао његове последње покрете и гримасе лица. Изустио је још неке речи, али се то изгубило у оном тупом расположењу присутних. Ко ће се много заузимати за другог, када ни за себе самог не може много да учини? Медицина, са својим представницима у војничком оделу, постала је сасвим илузорна. Верује се само ономе који издише. Онај који би покушао да се потужи на своју патњу и беду доживео би да му се ломе кости под тешком батином, којом је обесни командант уливао храброст у војнике. Сажаљења нема ни за кога. Опљачканог човека још киње и бију, да се радује што га нису убили. Највећи безобразлук и неправда повећавају још већом дозом, да би се изгубила мера неправде и утрнуо сваки осећај. Ако си данас био у јако непријатном положају и несрећи, тако да си мислио да то нећеш моћи да преживиш, сутрадан је долазило још и горе. И тада човек престаје да мисли може ли се то издржати и, како се осећа тупо, без мисли живи даље јер још није умро, те на своје велико чуђење преживљава много страхота и несрећа, тако да у томе сасвим огугла. 18. октобра 1914, Подвуж Те силне патње заузеле су ми сву пажњу, тако да ме не занимају велики актуелни догађаји светског рата. Колико је то жалосно стање нека послужи као пример овај трагикомични дан: било је лепо време, какво нисмо видели већ више од месец дана. После блата, снега, мраза и кише, људи су једва дочекали да са себе скину рубље које нису скидали све то време. Пошто је мој пук био у позадини бојне линије, људи су се пресвукли. У кошуљама и гаћама било је пуно белих ваши. Моје зоолошко знање се обогатило упознавањем и те животиње, за коју сам знао тек по чувењу, али коју сам још пре упознавања осетио на свом телу. Како сам имао једну кошуљу и једне гаће, за мене је била велика брига како да се опростим од њих. Треба да се переш, али не знаш где, треба да то чиниш брзо, јер сваког часа пук може да се спрема за напад или брзо повлачење. Велики је посао био опрати рубље, још већи набавити хране у селу, које већ три дана немилице пљачкају „наши” војници. Осим тога, има још и много других брига, као што су: обући се, обути, итд, пошто свако има да се стара сам о себи, јер то претпостављени не чине. Усред тих незгода, чујем данас важне вести из рата. За кратко време то ме је пренуло из свакодневних брига, али, на жалост, пред питањем личног опстанка, сва величина тих догађаја је ишчезла. 20. октобра 1914. Онај ко је пошао у рат, обукавши на себе војничко одело, морао је да усвоји и нов начин мишљења – управо, требало је да одбаци од себе све оно што је хумано, да задовољава само основне животне потребе. Ја то нисам учинио и ево, на сваком кораку, ове силне неправде које видим вређају моја осећања. Плански се пљачка овај народ, хоће да га упропасте, јер не одговара највишим интересима државне политике. Слобода личности и сигурност потпуно су нестале, мада је војска у Галицију дошла да ослободи земљу од непријатеља. Одвратни су ми постали ови људи са којима морам да радим и живим, јер се дијаметрално разликујемо у мислима и жељама. Сироте жене, нејака деца, немоћни, болесни људи – те дирљиве речи су давно изгубиле значај онога тренутка када је први пуцањ наговестио рат. Униформисани човек је особа којој је дозвољено да пљачка. Најгнусније је то што се пљачкање врши под неком лепом фирмом. Шаљу војника да отима туђу имовину, а никако не би дозволили да се тај посао назове крађом. 21. октобра 1914, Турзе Шрапнели су падали целог дана преко наших глава. Седео сам код једног старог шустера у малој дрвеној кућици, делећи са његовом породицом последњи залогај. „Наша” војска је опустошила цело село за неколико дана, као скакавци. Јадни сељак већ беше прокукао бранећи оно мало своје имовине од разуларених војника. Ја сам делио њихову тугу, бранио их колико сам могао и искрено саучествовао са њиховом бедом, кад су ми ти подерани и гладни сељаци отворили своје срце. Никада нећу заборавити вече када сам последњи пут био код мог шустера. Тог дана су падали силни шрапнели и гранате свуда око нас. Из целог комешања наслутио сам одступање. Депримиран, слаб и изнемогао, седео сам у топлој соби, поред слабе светиљке. Шустерова деца, један лепушкасти шеснаестогодишњи дечак и четрнаестогодишње девојче, спокојно и наивно су спавали, док се стара жена непрестано трзала из сна, пошто њеног мужа још никако није било код куће. Покушао је да оде капетану да му овај плати за, такорећи, последњи сноп сена. Била је то мрачна ноћ, да се прст пред носом није могао видети. Мене је овладала тешка слутња, те сам се тргао из сна и кренуо из куће. Буновној и уплашеној жени сам обећао да ћу вратити њеног мужа. Међутим, како сам доцније сазнао, он је те ноћи био под најстрожим надзором као опасна сумњива личност. Ишао је, јадник, да одбрани своју сиротињу – и то га је стало главе. 23. октобра 1914. Те ноћи сам ишао тражећи hilfsplatz (превијалиште). Око нас су, у непосредној близини, пуцале патроле. Људи су преплашено говорили о нашим губицима и ужурбано ишли напред. Сустао од великог умора, легао сам у неку прљаву собу, поред једног шугавог официра, али смо већ рано ујутру оставили то место јер су Руси били близу. 24. октобра 1914. Идући дан био је један од најгорих којe сам запамтио у том тешком периоду. Ишао сам по блатњавом путу да стигнем трен који је био врло далеко. Иако је и то било врло напорно, муку су погоршавали војни лекари које сам сретао на путу а који су, преплашени и нервозни, нападали на нас санитетлије, који нисмо били код својих јединица. Да бих избегао те несносне törzsorvos (санитетске мајоре), скренем са пута у једну кућу. Када сам закуцао на врата, зачујем очајну писку. Шесторо–седморо мале деце седело је у мрачној соби и плакало на сав глас. Затим смо отишли у једну шуму, тражећи пут. Једва сам дисао од умора, док се са свих страна чула пуцњава. Већ сам био напустио сваку наду да ћу у скорије време изаћи из те шуме. Поред очајања, живела је у мени и нада да ме срећа ни овога пута неће оставити. И то се обистинило. По упутству једног човека, кренем у супротном правцу – када се смркло, спавао сам, мртав уморан, под ведрим небом, у хладној октобарској ноћи. 26. октобра 1914. Заостао сам од чете. Увече смо ишли по великом блату. Уморан сам застао у једној сељачкој кући, те сам ту ноћио. Сутрадан сам кренуо даље да се нађем са својима. Успут сам се састајао са многима који су, исто као и ја, одназад логовали (заостајали). Када сам се мало боље упознао са тим људима, видео сам колико нерадо иду у рат и служе се свим средствима да се извуку. Састао сам се и са неким Босанцима. Толико радости и туге нисам осетио нигде као у њиховом друштву. Радовао сам се што видим своје људе, од којих су многи имали исте душевне патње као и ја. Утолико ме је више болело оно затровано мишљење и држање наших босанских муслимана који су се, у својој великој заблуди, много огрешили о народну ствар. Ја сам хтео да их обавестим, колико је то било могуће, али су се моје речи одбијале од њихових срца као од стене. Провео сам неколико угодних тренутака међу православним Србима, али када ми почеше приповедати нечувена дивљаштва која су чињена над нашим живљем доле, морао сам да побегнем, како не бих слушао нешто што ме вређа. Те вечери сам коначно стигао регименту. Уморан, без снаге, воље и мисли, запитао сам Kozma fohadnagy-a где је моја регимента, на шта ме је он изгрдио на пасје име и запретио да ће ме убити ако се макнем даље од његовог штаба. Ту морам бити у првом реду са војницима. Интересантно је да сам у том моменту толико мало мислио, јер није требало да се обраћам баш њему, команданту батаљона. Био сам у великој опасности, јер је он био звер–човек, спреман да убије у сваком тренутку без околишања. Међутим, догодило се за мене спасоносно чудо: сутрадан је поручник Козма био убијен и ја сам се спасао од даљег гоњења. Прст судбине! Тог дана сам марширао и ја у четвртом реду са војницима, када су руске кугле почеле да падају као киша на нас. Скотрљао сам се са брега у неку рупу док није престала паљба и побегао у оближњу кућу. НБ! Баш док ово пишем добио сам заповест од заповедника батаљона да морам бити увек поред њега, дакле у ројној линији. Он је после Козмине смрти постао заповедник батаљона и, вероватно по Козмином саопштењу, осумњичио ме као русофила, отежавши ми положај овде. Сада о томе мислим како ће, ко зна, то можда бити и моја срећа, јер ћу се тако брже ослободити свег зла. Сада ми је управо дошла у главу та мисао: да напустим сваку борбу и да одржим здравље. Изложен сам толиким борбама да би ми требала титанска, необично велика снага, да све издржим. Ја се у своју снагу не уздам, те ћу стога унапред да напустим безуспешну борбу и препустим се судбини. Нећу да мислим о ономе што ме чека. Сасвим сам прожет мишљу да има фатума коме се не могу лако одупрети. И баш зато ћу радити оно што ми налаже тренутак, не правећи никакве велике планове. Према тренутној ситуацији, коју човек треба брзо да схвати, треба брзо радити за следећи тренутак. 2. новембра 1914, Тополница Жалим сироте Малорусе док снуждено ћуте, саосећам с њима, помажем им колико могу, слушајући о силном безакоњу и неправдама које им чине „наши” војници. Сâм сам видео, а и од других слушао страшне ствари; између осталих и овај догађај: поред ватре су седели хусари и кували себи јело. Недалеко од нас нарицао је у очају неки сиромашни Рутен, из чије су куће галантни хусари све покрали, сматрајући, притом, да су сасвим у праву јер се, боже мој, тек неће освртати на једног бедног Рутена. Ојађени Рутен, је, међутим, непрестано запевао, на шта они, привидно, нису много реаговали. Наједанпут, један „зупаш” (војник који је остао после рока даље да служи) устаде, зграби јадника и увуче га у шталу. Они који су били напољу чули су ударце батине и све чемерније јаукање и запомагање, које је трајало неколико минута, а затим престало. Стражмештер је изашао напоље задовољан и сео поред ватре као да се ништа није догодило. После неколико минута, укућани нађоше мртвог старца. На њихово запомагање, одређена је тобожња истрага која је, међутим, остала без резултата, јер се кривац није могао пронаћи. Убица је за то време и даље мирно седео. Из дана у дан гледам голу, изгладнелу децу како јаучу, и њихове немоћне мајке које плачем покушавају да одбране последње залогаје од безобзирних и гладних војника. И ја већ на то нисам могао да реагујем. Знајући да би моја помоћ вредела колико и бацање песка у море, оставио сам се тога. Живот ми, у последње време, беше постао толико неиздржљив, јад и чемер око мене беху толико велики, да сам постао туп и неосетљив према свему. 3. новембра 1914. Ипак морам да забележим ове утиске, које и отупелу пажњу могу да пробуде. Ушао сам у ониску, влажну и чађаву кућу. Било је већ касно вече, напољу киша и мећава, па сам се радовао таквом склоништу. Морао сам дуго да лупам, јер преплашени укућани, испочетка, не даваху никаквог гласа од себе. Мало после, на моје лупање, жене и деца нададоше толику галаму да ми је било неугодно после такве „добродошлице” да уђем у кућу. Провео сам врло немирну ноћ, јер су се жене непрестано трзале на лупање војника, излазиле напоље и, увек плачући и кукајући, доносиле нове и нове вести: како су им војници украли разне ствари. Када су виделе да сам им наклоњен, почеле су ме преклињати, љубећи ми руке, да их одбраним од војника. Ја то нисам учинио јер не би вредело – толико власти и снаге нисам имао. Гледајући тај јадни свет, који се понизан, немоћан као црв, увија, било ми је ужасно тешко. Свако их је газио и није им се могло помоћи. Старом изнемоглом деди дао сам дувана, који је он одмах ставио у лулу и са највећим уживањем запалио. Ништа није чинио да одбрани своју имовину. Седео је на клупи и тупо гледао у ватру, а када би му која снаја плачући јавила вест о новој крађи, нервозно би почео јаче да увлачи дим и удешава ватру у лули, слегао би раменима и даље остајао на истом месту. На банку је лежало тако мирно још једно створење, не дајући од себе никаквог гласа. У полуосветљеној димљивој соби могле су се разазнати контуре неке наказе; огромна чупава глава одударала је од закржљалог тела. Када сам му се приближио, п || 1 фотографија 2 флеш (1 фотогрфаија) 3 Диплома 4 копије успомна

Милан Илић након рата