Стеван Неранџић, поручник (1895-1959)

Породица Неранџић дошла је у Војводину са Арсенијем III Чарнојевићeм. Били су имућни трговци. Стеван Неранџић (Адa, 10. август 1895 – Нови Сад, 1959) рођен је од мајке Десанке, рођ. Петровић, и оца Константина. Имао је брата Љубишу који је завршио прво гимназију у Сегедину а потом фармацију у Будимпешти. Стеван је, такође, похађао гимназију у Сегедину. Након завршене школе, са деветнаест година мобилисан је у аустроугарску војску и послат на Источни фронт. Био је образован и самосвестан млади војник. Његове жеље су биле да студира архитектуру, али је рат то одложио. У Русији је заробљен. Након периода заробљеништва прикључио се II Добровољачкој бригади. Преко Азије и Африке стигао је на Солунски фронт. С обзором на то да је гимназију завршио на мађарском језику, одлично је знао језик и из тог периода мобилизације сачувао је новине Az Érdekes Ujság, 45. број, новембар 1914. године, што нам говори да је крајем 1914. још увек био у Мађарској и да је имао потребу за писаном речју. Након тога креће ка Русији. О заробљеничком животу у Русији сведочи сачувана мапа цртежа веома талентованог Стевана. Није познато да ли је скицен блок (тврде корице пресвучене платном, димензија 15x22 cm, са празним листовима од хартије за цртеже) купио у Русији или га је понео са собом од куће. На спољним корицама једва се види траг оловке. Да ли је ту било записано његово име или одређени наслов није могуће ишчитати. На првој страни, у врху левог угла, уписан је датум 1915. V/3; на листу је цртеж капије и орнаменти са фасаде. На следеће две стране нацртани су орнаменти, а на 3. страни види се цртеж насловљен Заробљеничка соба у Русији; испод су иницијали СН. Из цртежа се види да је соба била са више кревета; поред кревета је стајала нижа комода са једном фиоком и делом за одлагање ствари. На комоди се виде чајник, бочица и лист хартије. Изнад комоде су окачене две полице једна изнад друге, на којима су личне ствари и два вертикално постављена цртежа. Изнад полица је окачен цртеж панораме. Испод полица виси пешкир. Десно од полица, на зидовима су куке са окаченим шињелом и панталонама. Поред кревета се види простирка. Испод кревета су сандуци. Поглед на овај цртеж не изазива језу и мисли о страхотама затвора; напротив, стиче се утисак да су заробљеници имали задовољавајуће услове за живот. На следећем цртежу представљено је двориште затвора. Лево је двоспратна зграда зидана од чврстог материјала. Стеван је линијом обележио своју собу и испод цртежа то и написао. Десно је једноспратна дрвена зграда. У дворишту се виде брезе, клупа и дворишни фењер на који су наслоњене мердевине. У дну дворишта је ниска дрвена ограда. Из овог цртежа се види да су имали довољно дворишног простора и слободе. Цртежи који следе су цркве, куће и орнаменти са фасада и капија. Белешке уз неке од цртежа писане су на руском језику; на појединим странама има бележака и на српском и на руском, што нам доказује да је систематично почео да учи руски језик. Такође, ови цртежи и детаљи нису плод његове маште него су били виђени и потом пренети на папир. Стиче се утисак да је имао слободу кретања. Следећи датум је на 20. страни мапе – 1916. година. Уз мапу су залепљени и паус папири са цртежима рађеним рапидографима; поједини су обојени. Поред цртежа цркава и храмова често стоје њихова имена. Следе цртежи портрета војника; један је обележен са Ја (његов аутопортрет). Поред два портерета пише: Тот Бачи и Арапин, што говори о националној структури заробљеника. На 39. страни налази се цртеж налик на плакат и на њему богиња правде која држи у левој руци теразије, а десном придржава наслов Вонйа и мир. Цртеж је датиран 12.5.1917. године и потписан са Ст. Неранџић. Овим цртежом аутор је, изгледа, хтео да направи поређење између своје садашњице са делом Л. Н. Толстоја. На страни 40. следи још један аутопортет, где је приказан у седећем положају, испред стола, лактом ослоњен на њега, придржавајући чело. На 43. страни налази се незавршен цртеж под називом Матине данас сутра, писан на српском језику, латиницом. Цртеж приказује часну сестру која на грудима има велики „црвени” крст. У десној руци има велику књигу, а у левој лист хартије. Сестра гледа у наслов књиге без израза на лицу, као да већ зна исход и као да је све записано у великој књизи, а да на листу стоји пресуда за будућност. Након тога следи још пар незавршених цртежа, а остатак су у мапи празни листови. Из периода боравка у Русији Стеван је сачувао и новине Русскя будущность, број 28–29, 21. јула 1916, Год. 2. На првој страни, у горњем десном углу, Стеван је написао датум: 8. август 1916. Неки од текстова су подвучени и на маргиналијама исписани коментари. Мапом се подаци о боравку у Русији завршавају и нови период његовог ратног живота отвара се албумом разгледница. Албум је тврдих корица; листови су од папируса са прорезима за уметање разгледница, а цео албум повезан трачицама. На спољашњој насловној страни стоји наслов Post Album, са сликом на којој је приказано узбуркано море са једрилицама и планином у позадини. На слици стоје оловком утиснути иницијали Н. С. На полеђини насловне стране оловком је написано: Од Иркутска у Солун 23.I – 10. IV 1918. год 110 кап. Шта значи назнака „110 кап.” нисмо открили. У наслову је назначено да почиње са 23. јануаром, али то само значи да је у Иркутску био тог датума и да је можда тек тад купио албум. На путовању до Иркутска је, такође, куповао и сакупљао разгледнице, о чему нам говоре управо места и датуми на њима. Прва разгледница није датирана и има на аверсној страни слику Козаци И. Рјепина. Испод тог наслова пише: Руски музеј Императора Александра III (то је први државни музеј у Русији; основао га је Николај II по жељи свога оца Александра III; данас носи назив Руски музеј). Разгледница није датирана, што значи да ју је можда купио у месту у ком је био заробљеник. Прва датирана разгледница је из Туле (град Тула се налази јужно од Москве, 12 km од Јасне пољане, родног места Л. Н. Толстоја); датум на реверсној страни је 8. II.– 917. Занимљиво је да је и цртеж у мапи Војна и мир датиран истом годином. Наредна разгледница је из Самаре (административни центар Самарске области, највећи град приволшког федералног округа, лоциран на узвисини поред ушћа реке Самаре у Волгу). На реверсној страни има запис: У спомен из велике Русије Самара 2 (15)/VIII. 917. На реверсној страни разгледнице из Екатеринбурга (налази се у источном делу планинског ланца Урал, око 1.700 km од Москве), на месту где се пише адреса, записано је: На станици се добија колекција минерала уралских, а на месту где се исписује порука пише: Спомен из Екатеринбурга са Урала. 4/I. 918II бригада Добр. Корпуса. У Иркутск долазе 23. I 1918, о чему говоре две разгледнице. Затим наилазимо на једну која има наслов: Кругобайкальская ж. д., без напомене и датума. Идућа је из Харбина (Харбин је у Манџурији, на североистоку Кине. Царска Русија је подигла луку Харбин, поморску базу Порт Артур и саградила источно-кинеску железницу. Након руско-јапанског рата 1904–1905, Јапан преузима контролу над луком). На полеђини пише: Много ћу се сећати Харбинске жељ. станице, где сам проводио време за 6 дана у Харбину. 5.- II.- 918. Харбин – Манџурија. Следе три разгледнице из Јапана, за које верујемо да су купљене у Харбину. Пет разгледница из Чангчуна (главни град Јилин провинције у североисточном делу Кине. У јуну 1898. године добио је железничку станицу и део пруге од Царске Русије. У то време је био кључни железнички град; од њега иде кинеско-источна железница) носе наслов: Panorama of ChanGChunи све имају на аверсној страни датум 8. II. 1918. Следе разгледнице из Tiehling-a (главни град провинције Лиаонинг Народне Републике Кине). Датум на њима је 9. II. 1918, такође исписан на аверсној страни. Укупно их има четрнаест. Потом на разгледницама видимо Сингапур (острвски град–држава у југо-источној Азији, на југу Малајског полуострва. Зову га „Азијски Гибралтар” јер Малајски пролаз спаја Тихи и Индијски океан. Веома је значајна лука) и датум руком написан: 22. II. 1918. Тих разгледница има десет. Стеван Неранџић је, осим ових разгледница, у Сингапуру купио један још луксузнији албум сингапурских разгледница, под називом Scenes in Singapore, са 6 листова повезаних траком на хрпту, на браон хартији, са 12 разгледница. Датум на спољашњим корицама је 22. II. 1918. На унутрашњој страни корица записано је: Овде сам био 27–29 фебруа.1918 г. Поручник Стеван Неранџић. По белешки са унутрашње стране испада да је у Сингапуру био свега 2 дана, а ако рачунамо датум са спољних корица, онда је у Сингапуру био 7 дана. Узимам да је прави рачун управо седам дана, након којих претпостављам да се укрцао на брод и кренуо према Африци. Наредне разгледнице су из Суеца (градњу Канала извело је француско трговачко друштво Compagnie Universelle du Canal de Suez, под управом Фердинанда Лепсеса. Планове за градњу правио је још од 1838. аустријски пионир железнице Алоис Негрели. Суецки канал пуштен је у промет 16. децембра 1869. године). Насловљене су различито: Suez има пет, Port Said има три, Ismailia две и Cairo три. На тим разгледницама нема никаквог записа нити датума. Поручнику Стевану је након Египта остало само да преброди Средоземно море и стигне до Грчке. На том путу није имао где да купи успомену. Од прве датиране разгледнице до датума стизања у Солун из албума, односно од 8. фебруара 1917. до 10. априла 1918. године, прошло је 14 месеци и два дана, односно Стеван Неранџић је на путу провео 426 дана. Историја нам говори да је Српски добровољачки корпус био формиран још 1916. године, а командант му је био генерал Михаило Живковић. Штаб корпуса се налазио у Одеси, штаб Прве дивизије у Вознесенску, а Друге дивизије у Александровску. Уочи Фебруарске револуције 1917. године, у његовом саставу налазило се око 40.000 добровољаца. Добровољачки корпус су почеле да напуштају присталице револуционарног покрета. Дошло је до осипања његовог састава, те је у лето 1917. године Добровољачки корпус, у односу на стање пре Фебруарске револуције, био преполовљен. У њему је било око 20.000 добровољаца. У време Октобарске револуције 1917. године добровољци су активно учествовали у борбама у јединицама Црвене армије. Крајем лета 1917, Прва српска добровољачка дивизија је поново упућена на фронт у Добруџу, али је због незадовољства војске убрзо повучена. Друга, са делом Прве дивизије, упућена је преко Архангелска на Солунски фронт, где је стигла јануара 1918. године. Део добровољаца остао је у Русији, где их је затекло избијање Октобарске револуције. Они су имали још тежи пут услед револуције и грађанског рата у Русији, па су преко Сибира, Манџурије, Јапана, Тихог океана и Црвеног мора стигли у Солун 19. априла 1918. Из Русије су у току 1917. и 1918. стигла 12.694 добровољца, који су улазили у састав постојећих јединица српске војске, а 1918. је формирана Југословенска дивизија, која се истакла у борбама на Кравици, Козјаку и Кучковом камену, завршивши пробој Солунског фронта. Судбина поручника Стевана Неранџића је хтела да он прође тим тежим путем. На срећу, сачувао је живот и сав материјал из ког можемо да реконструишемо његове ратне дане. Након Великог рата, Неранџић се враћа у новоформирану домовину и одмах, 1919. године, уписује се на студије стројног инжењерства у Прагу, о чему сведочи његов индекс. Пред крај студија, 4. августа 1923. године, жени се Даницом Машић (30.04.1900–1953). Факултет завршава 24. септембра 1924. године и долази да живи у Нови Сад, у који су се претходно и његови родитељи преселили. Станује у Пашићевој улици бр. 5. Са Даницом је изродио двоје деце: Десанку (рођ. Неранџић, 17.11.1924–1989) и сина Александра. Кћи Десанка је родила Радована (1953) и Даницу (1958). Стеван није успео да пренебрегне жеље родитеља те није уписао архитектуру, него је испунио њихову вољу и завршио инжењерско стројарство. Ипак је његов немирни и креативни дух остао неспутан, те је радио на испитивању подземних вода и био иницијатор и извођач увођења водовода и градске канализације у Нови Сад. У току II светског рата био је учесник на страни комуниста и из њега изашао са чином капетана. Након рата био је технички директор „Водовода”. Најдраже успомене унука Радована на деду јесу недељни ритуали одласка у кафану. Након његове смрти, кад је стасао у дечака жељног авантуре, на тавану је нашао дедине парадне сабље у којима је уживао, све док родитељи нису то приметили. Дедине кожне официрске чизме носио је са задовољством док се момчио. Ипак, успео је да сачува пуно грађе за реконструкцију дединог ратног живота.

Стеван Илић (1897), отац Небојше Илића, био је мобилисан и послат на Западни фронт. Стигавши у Италију и чекајући битку код реке Пијаве, стао је у посуду са кључалим воском. Посуда са врелим воском било је дуж целог рова, јер се у њих потапало оружје како се не би поквасило при преласку реке. Такав бол раније није могао ни да замисли; причао је да такво што никад, пре ни касније током живота, није осетио. Вриштао је и погнуте главе од бола махнито трчао. Залетео се у стомак официру који му се нашао на путу и од силине удара официр је пао. Кад су му болничари свукли цокулу, са стопала је, као да је чарапа, отпала сва кожа. Однели су га у војну болницу. За њега фронта више није било; његово ратовање је било завршено. Из Италије су га пребацили у Румунију; тад је Западни фронт био већ ослабио. На крају рата, по залечењу, вратио се у Сремске Карловце.